Consecration su praktično od početka milenijuma zauzimali posebnu nišu u domaćoj alternativi, posvećujući za ove prostore netipičnu pažnju ekspanzivnosti zvuka i kvalitetu produkcije, zahvaljujući čemu, u očima fanova, stoje rame uz rame s gigantima stranih atmospheric sludge i post-metal scena, uz to uspevajući da sami sebe nanovo premisle na svakom sledećem izdanju. Od eksploratorskih .avi i Aux, preko senzualnog Cimeta, u čijoj su ljubavnoj izmaglici konačno pronašli svoje sonično uporište, zatim dodatno razvijeno na kolosalnim Univerzum zna i Grob, pa sve do nostalgičnog brčkanja u Plavoj laguni, frontmen Danilo Nikodinovski je, efektivnom aproprijacijom raznorodnih uticaja i dugogodišnjim radom izgradio diskografiju koja, iako po zvuku možda utemeljena u tendencijama svakolikih metala, leftfield elektronike i alternative devedesetih i dvehiljaditih, u prvi plan ističe nepogrešivo lokalnu poetiku, kojoj ne može da parira nijedan Isis niti Anathema.
Iako, sudeći po dostupnom uzorku, klinci naizgled još uvek nisu „prokljuvili“ ovakav zvuk, budući da su prisutni uglavnom bili u ranim tridesetim i naviše, to nije zasmetalo neskrivenom, detinjem oduševljenju, koje je usledilo nakon prvih tonova, najavivših povratak Consa na beogradsku scenu posle nekih godinu dana. Naravno, kako bolje obeležiti ponovni trijumf u najavi, ako ne zujalicom „Aligator“? Bez mnogo odstupanja od putanje, prokrečene pre 12 godina, matora zverka je gmizala jednako sporo, pokazujući svoje namere kroz zločest, misteriozan interludijum, završivši ponovo u fantastičnom, kao crna zemlja teškom uvodnom rifu. Aligator se, evidentno, nikad snažniji, ponovo vratio u svoju močvaru.
Međutim, tu nije bilo mnogo zadržavanja – na kraju dana, Consi su sve, ali ne jednodimenzionalni – budući da se već trenutak nakon toga nad publikom nadvio figurativni, ali zbog toga ništa manje realan narandžasti oblak. „Cimet“ je u svom uznemiravajućem kovitlacu, za razliku od smoga koji je te večeri prekrio ceo Beograd, budio čula opojnom strastvenošću, sugerišući obrise nečeg lepog, ali zauvek neuhvatljivog. Vokalno zalutavši u gustišu efekata, Danilo je rastvorio nezaboravnu, slatko-gorku vodeću melodiju u rasplinutom stereo-masivu, uz čvrstu potporu basa. Već tada prisutna sumnja da će se set sastojati od samih hitova bila je, bez okolišanja, potpuno opravdana, i prava je šteta što je ovo jedan od malobrojnih bendova koji svojih pet minuta na sceni ne krnji nikome potrebnim filerima.
Stoga, na opšte oduševljenje publike, morala je ponovo uslediti sludgerska kidačina, sa varljivim nazivom, „Somna“. Razvejavši umor držanjem jedne duge vokalizacije, Danilo je, nakon plamtećeg uvoda, pokazao gitarskim meandriranjem i loopovanjem oštre, pulsirajuće melodije besciljno lutanje subjekta, zaboravljenog od strane usnulog Edena. Iako je prava šteta što se nije odigrala u kontinuitetu s prethodnom, novija stvar „Tvin Piks“ je samostalno, počevši od jednostavnog gitarskog uvoda, postepeno rasla u nešto beskrajno značajno, akcentovana mantrom „Zašto ljudi vole…“. Međuigra naivne, romantične lirike sa nesagledivim valovima zvuka ponovo se pokazala kao jedan od najjačih aduta benda.
Naročito o poslednjem bi se moglo reći dosta, budući da „Rafinerija“, najvažnija traka s poslednjeg albuma, ako ne u celoj Danilovoj dosadašnjoj karijeri, predstavlja retko uspešan pokušaj zahvatanja jedne neumoljive, gigantske, post-industrijske realnosti putem puke ljudske impresije. Desetominutno lutanje kroz prazan prostor iskoristilo je sav akustični potencijal Elektropionira, uz pomoć ambijentalne okosnice, čija je opipljiva apokaliptičnost asocirala na projekte iz zlatnog doba francuske kuće Ultimae Records.Zahvaljujući trajanju, traka se razvijala postepeno, taktično, nikada ne gubeći fokus, i delovala kao jedno totalno, skoro pa vizuelno iskustvo, za koje posebne reči hvale treba uputiti legendarnom Nikoli Vranjkoviću – dugogodišnjem prijatelju benda, koji je večeras za miksetom uradio sve da Consi zvuče jednako monumentalno kao na studijskim snimcima. Uzgred, slušati čitav longplej ovakvog materijala, gde bi bilo mesta za postepenu nadogradnju i temeljan, prostran izraz, predstavljalo bi pravo zadovoljstvo za uši.
Dojam izgubljenosti i potištenosti izazvane susretom sa nečim većim od nas samih nastavljen je i na sledećoj, „Grob“, koja poseduje jedinstven mantrički kvalitet. Besomučno ponavljanje jedne te iste fraze, praćeno bukvalnom borbom Danila sa gitarom, koja kao da namerava da mu pobegne kroz solažu, zvuči kao doom metal, „apdejtovan“ za 21. vek, i na sve to, bavi se tematikom koja je mnogo bliža realnosti nego što bi iko želeo da misli. Teške stvari, o kojima se nedovoljno priča.
Sa nezahvalne zemlje, postajemo jedno sa kosmičkim umom. Iako sledeća, „Univerzum zna“, prema utisku, nikada nije ostala u kolektivnom sećanju kao neki drugi, uspešniji eksperiment benda, nema sumnje da je uvodni deo, zajedno sa psihonautičkim govorom u kulminaciji trake, jedan od boljih momenata sa istoimenog albuma. Nažalost, da li zbog neminovno slabije „zategnutog“ živog miksa, koji je činio da potonji previše štrči, ili nedostatka eskalacije i ubeđenosti u izgovorenim rečima, činilo se da je ovo bio jedan od slabijih momenata nastupa. Ipak, u pitanju je Consecration, što znači da je i „slabo“ zapravo na visini zadatka, a to se najviše ticalo Danilovog zezanja s njegovim omiljenim termenvoksom, koji je uneo potrebnuo dozu psihodelije u, i bez toga uvrnutu, svirku.
Nažalost, ovaj put je publika ostala uskraćena za jedno „romantično hapšenje“, najavivši, umesto toga dolazak sutrašnjice uz „Praskozorje“, koja je svojim šećernim tekstom izmamila pokoju suzu i mnogo osmeha. Uspinjući se u kosmos jednostavnom, melanholičnom melodijom, Consi su pokazali da danas, i bilo kada, zaista „mogu sve!“, te da nije potrebna naročita verbalna hitrost, kada je obična melodija sposobna da se probije u samu srž intuitivne osećajnosti. Na sve to, kao nova faca u bendu, pojavivši se za dva poslednja nastupa, bubnjar Andrej Mladenović je u rekordno kratkom vremenu savladao sve uspone i padove ritam sekcije, uklopivši se idealno u ovaj dobro podmazani, gigantski mehanizam – što se najbolje čulo upravo na ovoj stvari.
Za kraj, posle nepuna dva sata svirke najvišeg kalibra, publika je ostavljena da se sama snalazi kuda će i kako iza srušene „Barikade“, čija je poruka sasvim u skladu sa etosom potpune kreativne nesputanosti benda. U zavisnosti od nahođenja, muza ih može odvesti do dumerske frustracije, iako će već par trenutaka kasnije sentimentalna slatkorečivost umiriti bilo kakve destruktivne varnice.
