Paganizam iz srpske šume – The Stone u Domu omladine

The Stone EXIT festival Novi Sad
foto: arhiva

Black metal žanr, da se ne lažemo, odiše gomilom truleži i bendova koji gotovo da nemaju pojma šta rade, a pesme zvuče kao da neki seljak promuklog glasa urla pored svog pokvarenog motokultivatora koji ispušta neverovatno neartikulisane zvukove. Ipak, srpski black metal bend The Stone, kome baš ni ne pristaje direktno ovaj epitet, jer su ipak mnogo napredniji od većine bendova stavljenih u isti koš. Što se tiče ideje i tekstova oni jesu na tom polju, ali muzički pucaju daleko više što se moglo čuti na njihovom nastupu u Domu omladine Beograda.

Predgrupa im je bio češki bend Bohemyst koji je uzevši u obzir satnicu kad je nastupio bio dočekan od neočekivano velikog broja fanova. Svirka stabilna kao stub u armiranom betonu s bubnjevima koji mogu da vas onesveste. Interesantno i lepo na ovom koncertu bilo je videti frontmena ovog benda kako nosi majicu beogradskog benda Quasarborn, kao znak podrške našoj metal sceni i Luki Matkoviću koji je te večeri radio kao ton majstor. Što se tiče Čeha, publika ih je dosta dobro prihvatila, mada se ipak činilo da su svi bili previše nestrpljivi da počne glavni bend, pa možda i priželjkivali da se ovaj nastup što pre završi.

Prokletstvo ovakvih svirki videlo se posle svirke Bohemyst-a kada je usledila podugačka pauza za nameštanje bine za The Stone, ali je to bila i dobra prilika da vidimo članove ovog benda bez šminke, pre nego što se što zaboravimo njihova “krštena” imena i preuzmu svoje uloge za performans.

The Stone EXIT festival Novi Sad

Sva svetla se gase osim tamno crvenog svetla, nalik na boju najkrvavijeg zalaska sunca, koje se osvetljavalo binu, a dim ispunjava celu prostoriju Kluba Doma omladine, stvarajući sablasnu atmosferu. Tog trenutka publika nije bila za korak paklu bliže, izgledalo je kao da se u njega upravo prebacila. Naši dželati na bini se jedva naziru, dok s pojačala grme distorizije, a bubanj, kako i dolikuje ovom žanru, neprestano kotrlja blastove i seče uši oštrim činelama. Glavni dželat Glad se pojavljuje nešto kasnije s kapuljačom preko glave i od samo početka svojom pojavom okupira publiku. Neprocenljivo je bilo čuti ga kako se obraća između pesama i tako čuti njegov prirodni glas koji nije nimalo nalik na to kako peva, čak je bio neočekivano dubok i prijatan.

Osim starijih stvari benda, fanovi su imali priliku i da prvi put čuju i pesme s novog EP objavljenog istog dana kad je bio koncert, pa je bend odsvira i pesme “Smrt za kralja” i “Kruna praha“, koja je zauzela posebno mesto na nastupu. Glad je iskreno objavio da je pesma posvećena rano preminulom prijatelju bend i na jedan pristojan način, bez patetike na koju su svi navikli u ovim situacijama, samo izgovorio “on zna nešto što mi ne znamo”. Publika je u toku ovog kratkog govora neprekidno ćutala i većinski bila pognutih glava, što je zapravo izgledalo onako kako i treba u ovakvim situacijama. Na kraju se samo začulo jedno glasno “slava mu” iz mase. U toku pesme Glad je posuo prah u prve redove i tako se ovim simboličnim scenskim činom oprostio od svog prijatelja.

Najupečatljiviji muzički delovi nastupa bile su pesme “Kamenolom” u toku koje je nastala jedna veća šutka, kojih iz nekog razloga nije bilo mnogo (da li zbog uskog prostora kluba ili zbog čega ko će ga znati), “Moj Grob” pisana po teksu Ivana Gorana Kovačića, koja poseduje posebno zanimljiv i raznovrstan aranžman i poslednja pesma regularnog dela nastupa “Neke rane krvare večno” koju je publika dočekala s velikim oduševljenjem. Paganizam izbijao je iz svake pesme, a ta osobina je možda i glavna stvar zašto ovakav bend uspeva upravo na našem prostoru koji ima neverovatno razvijenu istoriju paganskih verovanja, koja su za naše podneblje prirodna, dok je hrišanstvo doneto tuđom rukom.

The Stone EXIT festival Novi Sad

Izlazak benda na bis je ipak bio malo upitan. Nikakvog dozivanja nije bilo, ljudi su većinski stajali i podrazumevali da će se nastup nastaviti, što mislim da za članove benda baš i nije bilo prijatno i lagano su mogli da se uopšte ne vrate na bis. Svirka je bilo profesionalna, dinamična, efekta, scenski nalik na pozorišni performans, besprekorno isplanirano svetlo, a opet su ti svi ljudi tako stajali i podrazumevali nastavak. Ne baš pohvalno za publiku benda. U svakom slučaju, bend je bis odradio kao da su svi oni iz sveg glasa urlali za taj bis pa su usledile “Tragom hromog vuka“, “Dani crni” i “Serbian wood“.

Iskrenost koju poseduje muzički i pre svega tekstualni izraz ovog benda je nešto što se retko vidja. Otvoreno se govori o svim mračnim mestima na kojima su bili, o svakom jadu i bedi koja ih je zadesila na ovom svetu, ali sve to nosi neku dozu zelje da se slušalac osvesti i zapita, a ne baci u ništavilo i beznađe. Svaki stih koji izlazi iz usta frontmena ovog benda, ma ko on bio, potpuno će biti ispraćen prikladnom muzikom za sve što izgovori. The Stone je jedna velika stvar koju naša scena poseduje i treba je negovati, jer ovo nije bilo koji black metal bend koji drlja zice gitara u istom ritmu, dok vokal vrišti besmislene i ispazne stihove, ovo je nešto đavolski dobro.