-

NaslovnaReportažeOvo (ni)je sedamdeset i sedma - The Cavemen u KC Gradu

Ovo (ni)je sedamdeset i sedma – The Cavemen u KC Gradu

Foto: arhiva

Još od oktobarskih promena, čiju smo godišnjicu ovoga meseca obeležavali (ne i slavili), i otvaranja naše zemlje prema svetu (zapadnom, pre svega), publika je željno iščekivala najezdu mnogih stranih bendova i zvezda. Iako smo tih prvih nultih godina prisustvovali dolascima mnogih ekskluzivnih izvođača, ne možemo reći da je to baš bio stampedo jer takvi događaji isprva nisu bili toliko učestali. Taj procep se punio, naravno, koncertima izvođača iz zemlje i regiona, ali i manje poznatih stranih bendova iz celog sveta koji su konačno dobili priliku da skoknu i u ovu našu malu zemlju i skrate sebi put između Mađarske i Grčke.

Među njima je bilo svakakvih; bendovi koji drže do svog zvuka i žele da impresioniraju publiku i organizatore natovare kombi pun opreme i vucaraju po raznoraznim rupama; bendovi kojima je stalo samo do zabave i koji, kao hedlajneri marginalizovanih događaja, žicaju opremu (nekada čak i gitare) od organizatora i svojih predgrupa kako bi mogli da nastupe; ima i trećih negde u sredini između ova dva ekstrema. Naše goste, novozelandski bend The Cavemen, možemo svrstati u ovu grupu nesvrstanih.

The Cavemen – jednostavnog i banalnog, ali možda i impresivnog naziva, su, kao što smo rekli, četiri novozelandska čupavca koja su se u putu ka svom rokenrol snu isprva preselili u Ujedinjeno Kraljevstvo kao meku njihovog zvuka, a sinoć zatekla na bini polupraznog prostora Kulturnog centra Grad.

Tek stotinak posetilaca, većinom u svojim tridesetim i četrdesetim godinama, činilo je statističku značajnost u odnosu na prosek godina izvođača. Ako je trend odlazaka na random svirke u padu među ljudima u krizi srednjih godina prirodna stvar, onda nedostatak adolescenata, tinejdžera, studenata, školaraca govori da takva kultura među omladinom (više) ne postoji.

Da ne bismo sada otvorili Pandorinu kutiju dubokoumnih i filozofskih objašnjenja problematike kataklizme rokenrola kojom se nepotrebno upuštamo u vrzino kolo, impresija vašeg, da ga tako nazovemo, novinara je da četvrtak i nije baš najbolji datum za ovakve događaje, a ni cena ulaznice nije baš najpovoljnija. Ruku na srce, ni ovi iz naše rokenrol gerijatrije odavno ne sviraju za male pare iako ih na putu do kuće ne čeka nijedan granični prelaz. Pitanje je – koliko ovakvih nastupa godišnje omladina uopšte može sebi priuštiti?

No, tu smo gde smo, odrasli su se već koncentrisali u onom kvadratu oivičenom binom i šankom, a omladina se oko 22:30 popela na binu. Od starta želim žestoku i paklenu svirku gde se kosti tresu, a kukovi mrdaju jer ne vidim razlog da bude drugačije. Ipak je KC Grad mesto koje se pamti po odličnim svirkama, a Bad Music For Bad People odlična organizacija koja dovodi odlična imena. Sve odlično, pet.

Krenula je prva pesma, druga, treća… Sve u nešto manje od pet minuta. „Odlično”, pomislim, „sada će krenuti neke bolje stvari”. Momci izgledaju odlično, pogotovo basista koji je u potpunosti poskidao energiju i kretnju kakvu je nekada negovao pokojni Dee Dee Ramone. Zbirno, deluju kao The Dead Boys, znojavo, prljavo i šalabajzerski.

„Šalabajzeri”, umeo je Stari reći nekad kada bi video bend bez razloga postojanja. Sve je tu, vidi se da bend neguje taj ’77 zvuk. Sve su pesme jednostavne, relativno (ne i previše) brze i kratke. Ali, paradoks tog revival stila je u tome što je bend u svojim pesmama apsolutno zanemario postojanje svega pre i posle te ’77. godine. Za njih ne postoji hardcore niti ikoja druga inovacija izmišljena pre i posle toga. Možda i ne bi trebalo kada bi pesme bile savršene barem u nekom svom smislu.

Ono što je posetilac dobio od benda za svoje pare su par keči pesama, mahom sklopljenih ne baš originalnim sklopovima rifova. Kompozicija pesama im je veoma nezgrapna. Muziciranje najmanji problem; kao što je već pomenuto – pesme su jednostavne i tu posebne greške nema, čak su i spontanosti uvek bile dobrodošle u panku. Ni nespretne solaže gitariste likom na Dickinsona nisu mogle pokvariti utisak. Sve je to u redu i sve je donekle na mestu, ali…

Bend koji je u protekle četiri godine od svog prvog izdanja izbacio pozamašan broj singlova i splitova, kao i čak 3 albuma (što je prilično impresivno za tako mlad i nama nepoznat bend) ne može sebi da dopusti da dođe do toga da ga neko ovde poredi sa domaćim mladim pankerima. Uistinu, mladih pank bendova takvog stila kod nas (gotovo) nema, po tome su nekako autentični Pećinci sa Novog Zelanda. Ali, ono što su pružili ovi momci koji su prevalili veliki put i učinili toliko za procvat svoje karijere je na nivou mnogih naših mladih nesrećnika na događajima sa nekoliko bendova, nameštenih kao uvodni akt u 8-9 uveče dok se publika još ne skupi ili u 1 iza ponoći kada ta ista publika pobegne na poslednji dnevni autobus.

„Vi ste mladi i oštri”, ponavljam reči Starog, „za pola sata što uradite uradili ste, posle samo silujete sebe i publiku”. Za pola sata su u istoriji neki bendovi menjali svet oko sebe; za pola sata se popuši jedno 5 cigareta na kalem; za pola sata se smotaju i popuše 3 duvanske cigare. Nakon tih pola sata se lomi odluka u „Should I Stay or Should I Go” maniru, a strah od silovanja gasi i onaj buntovnički poklič „Neću kući”. Koraci se, bez zastajkivanja, upućuju ka izlazu.

Hvala Kulturnom centru Grad, hvala organizaciji Bad Music For Bad People, sve je proteklo glatko – ali jedan savet: sledeći put angažujte lokalnu podršku barem da izvuče događaj na pozitivnu ocenu.