-

Opeth u Plovdivu: Ljubav prema muzici kao konstanta istorije

Opeth
foto: arhiva

Građen povrh tri brda u samom centru Plovdiva, Stari grad među pregršt unikatnih građevina iz perioda antike, srednjeg veka i obnove krije i jedno od najstarijih i najbolje očuvanih pozorišta. Antički teatar, s pravom smatran kulturnim simbolom grada, velika je atrakcija turistima — ali i muzičarima — budući da se aktivno koristi za predstave i koncerte, nudeći vrhunsku akustiku i nezamenljiv ambijent. Ovu atraktivnost nije propustio da iskoristi niko sa bilo kakvom privilegijom pogleda na teatar, te je jedan deo publike platio ulaz u privatno dvorište, dok su stolovi kafića tik pored ograde bili unapred rezervisani i do poslednjeg popunjeni.

Uigrana organizacija nije ostavila mesta za ikakva odstupanja, zbog čega se već u toplim popodnevnim satima 24. septembra mogla slušati, a i neometano posmatrati tonska proba bendova. Veče u znaku nordijskih progresivaca otpočelo je tačno u 19.45, kada je na pozornicu istupio islandski trojac, The Vintage Caravan, koji su izmamili srdačan pozdrav od već gotovo popunjenih redova publike. Sugerišući da se ovaj naziv ne treba naročito apstraktno tumačiti, Óskar, Stefán i Alexander su klasičnim, prog i psihodeličnim rokom uveli okupljene u predstojeći tvrđi zvuk i prošarali kroz svoja poslednja tri studijska albuma, baratajući energijom dinamično i ljupko, što publika svakako nije zanemarila.

Unikatnost koncertnog prostora učinila je i kraću pauzu više nalik antraktu, budući da se iza mermernih kolonada i zidina proteže pogled na čitav grad, njegov roj svetala, poneki vatromet, ali i paradirajuću kolonu motocikala koja je u jednom trenutku prošla glavnom ulicom.

Ponovo bez minuta kašnjenja, nastup otpočinje zlokobnim nabrajanjem o Suncu koje postaje hladno i vazduhu koji postaje otrov, sve dok se po teatru širi gust dim obojen jarkozelenim svetlom. Ovu prividnu pretnju razbija eksplozivni uvod „Svekets Prins“, kojom švedski prog velikani Opeth otvaraju glavni deo večeri. Horična numera s njihovog najskorijeg albuma, In Cauda Venenum, prava je vokalna poslastica kojom frontmen Mikael Åkerfeldt demonstrira sve svoje pevačke sposobnosti, od falseta do punog glasa, koje tercama prate gitarista Fredrik Åkesson i klavijaturista Joakim Svalberg.

Umesto pozdravnih reči, prelaz u „Demon of the Fall“ prati zlokoban smeh glasova sa početka, koji uspešno nadjačavaju manje zlokobni urlici iz publike. Nastavljajući pređašnji spisak vokalnih tehnika kojima raspolaže, Mikael dodaje i, po mišljenju kritičara i fanova, jedan od najboljih metal growlova. Iako novija diskografija ne obiluje ovim ranim death uticajem, ovo ostaje njihova druga najizvođenija pesma, što solidno kompenzuje već ispevanu zamerku posvećenih metalaca.

Smiraj poslednje trećine pesme otvara nešto prostora za predah i interakciju, te Mikael uzvraća izjavu ljubavi nekome iz publike i ističe kako nas, iako nas od dima ne vidi, vrlo dobro čuje, koristeći priliku i da se priseti njihovog poslednjeg koncerta u Plovdivu, kada su 2015. nastupali sa orkestrom i horom: „Nažalost, ovaj put nas je samo petorica. Bili su izvanredni, zaista, ti ljudi mogu da pogledaju partituru i da otpevaju baš te note. Kako to rade? Mi smo Opeth, inače. Zabavićemo vas samo muzikom, to je ono što radimo, možda se budemo malo pomerali, ali muzika je ono čime se bavimo i ono što volimo, nema glupiranja po bini.“. 

Najavljujući potom „nešto svojevremeno baš popularno“ sa njihovog petog studijskog albuma, Blackwater Park, Mikael izaziva veliko oduševljenje publike, a dvadesetosmogodišnji Waltteri Väyrynen dobija priliku da utemelji svoju bubnjarsku virtuoznost numerom „Leper Affinity“, ako to već nije učinio prethodnim dvema. Obuhvatajući ranu esenciju benda, dinamičnom smenom brutalnog i melanholičnog, lako se preliva u nešto sporiju „Reverie/Harlequin Forest“, koja je najbliže što su željni poklici publike prišli „Ghost of Pertidion“ sa istog albuma.

Na pitanje da li je bilo žurke u hotelu, Mikael odgovara da nisu odseli u hotelu, već u sopstvenom autobusu: „A ni autobus nam nije ovde, izgleda ćemo da stopiramo do sledeće destinacije. Dakle odgovor na pitanje je – ne. Matori smo sad, ne žurkamo više, pijemo čaj i gledamo TV. Mada smo popili nekoliko čaša vina, to izgleda isto zaslužuje aplauz? Matorci koji piju vino! Sutra, doduše, imamo slobodan dan u Zagrebu, možda budemo popili i više od jedne šoljice čaja.“.

Hvaleći bučnu reakciju publike na dosadašnju izvedbu, nastavlja rečima kako je čitao na Vikipediji o jednom od najstarijih gradova na svetu i kako su se baš tu gde on sada stoji nekada održavale i gladijatorske borbe, što neko poriče. „To nije bilo ovde? E pa, to sam pročitao na Vikipediji, znači da je tačno.“. Nastavljajući kratak stendap, dalje kaže kako je „sledeća numera jedna pesma koju smo uradili“, ipak nešto sužavajući ovu komičnu opštost opisom da je u pitanju petnaestak godina starija pesma koja je zanimljiva za sviranje, mada on u njoj nema puno toga da radi, osim na početku. U centar pažnje Nepenthesada istupaju kravirska deonica i gitarska solaža, ne skrivajući veliki uticaj džez muzike u diskografiji Opeth-a.

Još jedan poklik za „Ghost of Perdition“ zarađuje opasku da je to previše ozbiljnosti, a bolje da se malo zabavimo, „mada je iduća pesma više za neku sesiju ljubljenja„. Ipak ne izneverivši najavu nečeg melodijski i ritmički veselijeg, pošto se isto teško može sresti u domenu teksta, nakon teskobne „Hope Leaves“ sledi novija pesma koju rado sviraju, jer je zabavna koliko je i zahtevna — „Moon Above, Sun Below“. Mikael, navodeći da će nastaviti u maniru bržih numera, uz smeh poručuje muškarcu iz publike da umukne, nakon trećeg poziva za „Ghost of Perdition“, svirajući na njegovu žalost ili, pre, radost, „Lotus Eater“ sa autentičnim i neodoljivim funky brejkom.

Glavni repertoar se završava kako je i počeo, numerom na švedskom sa najnovijeg albuma, „Allting Tar Slut“, koja ih zrelim zvukom vraća na korene progresivnog roka i metala uz odužene rifove, psihodeličniji ritam i slojevite vokalne melodije koje krajnje katarktično upotpunjuju doživljaj čitavog nastupa, poput stvarne antičke drame kojoj još nedostaje samo rasplet.

Kako se ne bismo samo „pravili da je to bila poslednja pesma„, Mikael je pre jedinog performerskog skoka s gitarom, u simbol završetka, poručio da ćemo morati da budemo „izuzetno je*eno glasni“, što mu je bilo i uslišeno dovoljno da se utisne u vekovima opstali mermerni amfiteatar. Zamračenu binu ujedinjeno osvetljavaju blicevi telefona, te se bend vraća za „Sorceress“, a potom i, kako kaže, jednu podužu, nakon čega zaista moraju da krenu dalje na put ka Hrvatskoj: „Svakako ćete imati još vremena nakon koncerta ako želite i da izađete na neko piće… šolju čaja.“.

Uzajamno oduševljenje je gotovo opipljivo, za šta se Mikael svesrdno zahvaljuje, privodeći program kraju reminiscencijom o tome da je karijeru počeo kao šesnaestogodišnjak, a danas svira sa dvojicom svojih najboljih prijatelja u antičkom plovdivskom amfiteatru, te koristi priliku da predstavi članove benda, poklanjajući posebnu pažnju mladom bubnjaru, koji im se zvanično pridružio u stalnoj postavci pre samo dve nedelje.

Primećujući kako su duple pedale sumanuta opsesija u svetu metala, pretpostavlja da će poslednja, a i njihova najsviranija numera biti poslastica za sve prisutne, čime „Deliverance“ završava koncert. Spretno i krajnje precizno tapšanje publike u sedam osmina potvrđuje ovo, ali i činjenicu da je progresiva u samoj srži balkanskog etosa i folklora, te svaka prilika za okupljanje ljubitelja metala privremeno briše nacionalne granice, ujedinjujući sve pod univerzalnim okriljem muzike, jednako sada kao i pre dva milenijuma.