-

Opasno je dobro (više od) pola veka voleti rokenrol – YU Grupa na Tašmajdanu

YU grupa
foto: Danko Strahinić

Kada se u istu rečenicu stave Srbija i bavljenje rokenrolom, momentalna asocijacija će većini da budu svojevrsno ludilo i mazohizam. Jer, u zemlji u kojoj su već odavno kič, šund i neukus preovladali, čak se i nametnuli kao neki novi standard (?!), gore pomenuto deluje kao borba sa vetrenjačama u koju se upuštaju samo oni najhrabriji (i pomalo ludi, da). Na našu veliku sreću, tih hrabrih i smelih boraca i dalje ima, a njihov bataljon sinoć je predvodila legendarna YU Grupa, proslavljajući preko pedeset godina postojanja spektakularnim koncertom na Tašmajdanu.

Dok smo čekali početak ispisivanja novog poglavlja našeg najdugovečnijeg rok sastava, pogledi su se svako malo upirali ka nebu, uz nadu da kiša ne pokvari ono što sledi (i zamislite – nije!), a potom se i šetali po publici koja je navirala u sve većem broju, dok su se sa razglasa nizale himne za koje vreme ne postoji. Kao u Politikinom zabavniku – svi smo bili tu, od 7 do pa do (skoro) 107 godina: roditelji sa decom, bake i deke sa unucima, prekaljeni vršnjaci onih zbog kojih smo došli, kao i neki novi klinci. Objedinjeni na čuvenom Tašu, ushićeni i blago nesvesni da ćemo biti svedoci istorijskog trenutka koji će se tek prepričavati i onima što dolaze za nama.

Uz simboličnih akademskih 15 minuta kašnjenja, tek toliko da se udari čežnja, pre izlaska samog benda na scenu je pušten kratak video uradak kao uvod. Tu smo imali prilike da vidimo niz fotografija grupe od samog nastanka, pa do današnjih dana, kao i komentarisanje iste od strane eminentnih ličnosti poput Pece Popovića, Dragoljuba Đuričića, Siniše Škarice itd. Već i same fotografije su unele setu i nostalgiju, čak i onima koji nisu bili deo tog vremena kada se ona formirala. Nestvaran je osećaj videti na sceni te iste ljude, toliko decenija kasnije, kako se sa tom istom predanošću i ljubavlju bave onim što ih čini ne samo živim, već živahnim do te mere da bi im se možda neka od tih decenija mogla i oduzeti iz lične karte.

U šljaštećim odelima, poput pravih sjajnih zvezda, obasjali su nas kročeći na binu – i magija je mogla da počne. Isti oni mladići koje smo momenat pre toga videli sa dugim kosicama, na crno-beloj površini, sada su se našli pred nama – ne samo kao vrsni muzičari, već kao živi stubovi rokenrola u našoj zemlji (a i šire). Vidno raspoloženi i opravdano ponosni, Jelići su se nadasve sjajno zabavljali od samog starta, što je nesumnjivo bio glavni katalizator za izvanrednu svirku koju su nam priredili. Smenjivale su se ne samo svima dobro znane pesme, već i svima dobro znani gosti koji su ovo veče neizrecivo obogatili i upotpunili. Usled takve šarenolikosti i bogatstva pre svega duha, gubio se osećaj da smo na običnom koncertu, a sve više rastao onaj da prisustvujemo rađanju istorije pred našim očima.

„Ko“, „Gledaj samo pravo“, „Kome se raduješ“, „Zaboravi“, „Vatra“, „Mali medved“, „Opasno te volim“ i niz drugih hitova, koji su se horski i uz burne ovacije orili Tašmajdanskim stadionom, svakim sledećim tonom su već uzavrelu atmosferu približavali usijanju. Blistava, negujuća toplina koja je zračila sa scene nas je sve grejala i međusobno zbližila, a tome su ogromnim delom doprineli pomenuti gosti bez kojih ovo veče ne bi bilo isto: Dejan Cukić, Momčilo Bajagić Bajaga, Nikola Čuturilo Čutura, Bora Đorđević, Zele Lipovača, Bruno Langer, Zvonimir Đukić Đule, Tihomir Pop Asanović, Saša Lokner, Aleksa Jelić, Vlatko Stefanovski, Dado Topić, Aleksandra Đelmaš, David Micić – ostavili su, svako na sebi svojstven način, utisnut trag kako u karijeru YU grupe, tako i u samu povest ove muzike na našim prostorima. Demonstriranje fantastičnog muzičkog umeća, srdačni zagrljaji koji su se delili na bini, osmesi iz duše, ogromna zahvalnost, odavanje počasti, deljenje anegdota i parčića daleke prošlosti, učinili su da se svi na trenutak i sami osetimo kao deo priče koju YU grupa ispisuje i boji notama više od pola veka, a nama ostavlja u amanet.

Ono što je posebno obeležilo sinoćnji nastup je bilo i gotovo stalno prisustvo Saše Loknera za klavijaturama, koji je svojom maestralnošću i virtuoznošću na njima dao dodatnu raskoš već vrhunskoj svirci starih majstora. Izuzetne hammond deonice su milovale čula i izazivale jezu, dok je žestok zvuk sa druge strane ubrzavao rad srca. Kičma benda u vidu Žike Jelića i Saše Radojevića je, kao i uvek, bila savršena baza za gitarske bravure Dragog i Petra Jelića, očekivano besprekorne. „Pustinja“, „Od zlata jabuka“, „Dunave“, „Nona“, „Kosovski božuri“, „Mornar“, „Čudna šuma“, „Dunavom šibaju vetrovi“, kao i „Krivo je more“ i „Rokenrol za kućni savet“, kojima su nas počastili Zele i Bora, učinili su da granica između publike i muzičara gotovo nestane. Srasli smo u jedan entitet koji diše rokenrol zajedno sa svim tim veličinama – veličinama koje skupa broje mnoga stoleća, stoleća tokom kojih su postavili temelje, a potom i izgradili lukove i ukrase, za muziku koja je pozicionirana u sam centar brojnih života.

Bližeći se kraju koncerta, biser iz svog pozamašnog opusa koji su nam sačuvali da se uz njega polako (i tužno) pripremimo za rastanak je bio, naravno, „Crni leptir“. Da je lepota vrlo često u jednostavnosti, tome upravo svedoči i ova pesma, pesma uz koju su odrastale nebrojene generacije, učile prve tonove na gitari, učile da vole, učile da žive. Gromoglasno otpevana i ispraćena silnim svetlima upaljača i telefona, uspela je da nas na par minuta odvede u neko davno prošlo (ali ne i zaboravljeno) vreme – vreme kada su sasvim druge vrednosti bile na ceni, i kada su zajedništvo i saosećajnost, a ne otuđenost i sterilnost, prevladavali u ljudskim odnosima. Shodno prilici, lako se dalo naslutiti ono što je usledilo: pozvani su svi gosti da se vrate natrag na scenu, da bi nas svečano napustili uz „Odlazim“, a prizor koji nam se ukazao tokom ovog izvođenja je delovao poput sna – bardovi i doajeni jedan do drugog, okupljeni pod Tašmajdanskim nebom, u cilju držanja časa svima prisutnima na temu dasaka koje život znače, ali ne onih pozorišnih. Čak i ako to jeste bio san, buđenje nije bilo nimalo gorko jer nam se, sada za pravi rastanak, neočekivano spremila improvizacija i ponovno sviranje „Čudne šume“, još žešće i srčanije nego prvi put – kao vruć pečat koji se stavio pri dnu pergamenta na kojem je zabeleženo revijalno slavlje, slavlje kakvo se ne viđa svaki dan, slavlje za koje svako ko mu je prisustvovao može da kaže da je srećan čovek.

Da – bavljenje rokenrolom u Srbiji jeste ludost, nećemo to ni dovoditi u pitanje. Ali, kao što znamo, između genijalnosti i ludosti linija je jako tanka, a sinoć je simbioza to dvoje bila na delu u svom punom sjaju. YU Grupa nije samo – grupa, već i svojevrsna muzička institucija, nepokolebljiva i neumorna, koja svima nama iznova, a sinoć osobito, pokazuje kako to izgleda kada si iskreno, istinski i iskonski zaljubljen do srži u ono što radiš. Vrtlog emocija kroz koji su nas sproveli eskalirao je maničnim ovacijama koje su odrazile ne samo oduševljenje, već duboku zahvalnost toj gospodi – zahvalnost na istrajnosti, na davanju, na nesebičnosti, na kvalitetu i na vernosti samima sebi, što je u ovo doba nemerljiv uspeh. Do nekog idućeg slavlja i novog jubileja, neka nam živi YU Grupa – jutro ćemo sačekati, svetlost će doć’.

GALERIJA FOTOGRAFIJA