Juče alternativa, danas gotika – ovim tempom, ni recenzentska rezidencija u Festu nije daleko. Ali u međuvremenu, dočekalo nas je lepo subotnje veče, minimalizovanih organzacionih manjkavosti pod slikovitim nazivom, Nocturnal Wave. Lajnap je bio stilski uniforman, mikrofonija ne toliko prominentna, izvođači šarenoliki, dakle, i domaći i strani, a plus je i sve počelo na vreme. Pored toga, okupila se i pozamašna publika – uglavnom sačinjena od predstavnika relevantne supkulture – što je svakako radovalo.
Na meniju danas bila su tri sastava, i čast otvaranja večeri pripala je projektu Warteraum, iza kojeg stoji mlada umetnica Misha Nyman-Sramkova, poreklom Čehinja, ali trenutno bazirana u Beču. Stilski, njeno stvaralaštvo se nalazi na preseku synthpop revivala 2010-ih, sa mestimičnim darkwave elementima, te nije izostao ni nezamenjivi trio, sintisajzer- reverbirana dram mašina – vokal. Ali ako se o prva dva još može govoriti bez preteranih izliva besa – i generalno, ikakvog emotivnog odgovora – na poslednjem se treba posebno zadržati, nažalost, iz najgorih mogućih razloga.
Opus Warteraum vokalno odstupa od darkwave/coldwave tradicije tek mestimično, ali ako je iko očekivao kvalitetan performans u maniru jednog Selofan ili Lebanon Hanover, verovatno je ostao duboko razočaran. Ako je muzika, producirana malo iznad kalibra prosečnog projekta iz spavaće sobe ipak prihvatljiva, vokal koji istovremeno uspeva da bude gromoglasan, izbrazdan čestim i očiglednim falševima, a opet emotivno potpuno pust, zaista predstavlja aspekt nastupa na kojem bi trebalo pošteno poraditi. Iako je njen zvuk više okrenut pop momentima nego staroj tradiciji gothic elektronike, preslušavanje novijih projekata, poput She Past Away i Kælan Mikla bi zasigurno poslužilo umetnici kao dobro sredstvo inspiracije, i učinilo da se stvaralaštvo Warteraum uzdigne iznad ranga školskog talent-šoua.
Zapadna Evropa je nažalost podbacila, ali neposredno nakon nje, na scenu je izašao još jedan predstavnik gothic andegraunda, kojem ovo nije domaći teren. Nedavno se preselivši u Evropu iz sunčanog Los Anđelesa, solo-izvođač Nick Ruvalcaba, pod pseudonimom Edges izveo je set originalnih numera sa svog prošlogodišnjeg longpleja „Fragmentia“. Iako je, bez puno okolišanja, njegov set uspeo da bude još gori i neinspirativniji od prošlog, pažnju treba obratiti na specifičnu žanrovsku kombinaciju za koju se opredelio – iza klasičnih „flanžiranih“ The Cure-ovskih gitara i lepršavih sintova promaljao se stil pevanja kojem je, od svih stvari, pre mesto u pop panku. Tako da, verovali ili ne, ova nikom potrebna, nesrećna kombinacija Roberta Smitha i Machine Gun Kellyja ipak postoji, i u realnosti zvuči još jadnije nego na papiru.
Iako je postizanje šećernijeg i sentimentalnijeg zvuka od onog na arhivskim snimcima niškog projekta Romantične boje (koji svima toplo preporučujem kao sjajan domaći eksponent new romantic zvuka) jedno pravo dostignuće, bezrezervno patetične numere Edges su uspele čak i to. Nicolas, koji je već premašio tridesetu, peva o temama koje podsećaju na najgore aspekte bljutave tinejdžerske zaljubljenosti, i lirski subjekat u čije ime govori, ostavlja utisak potpuno slabašnog, jadnog pojedinca, koji se okolini obraća isključivo apologetskim, plačljivim tonom. Na sve to, muzika Edges je kriminalno formulaična, bez ikakve sugestije originalnosti, a da bi stvari bile još gore, autor se usudio da svojim falševima iskasapi „Bizarre Love Triangle“ – jednu od boljih stvari new wave giganata, New Order. Ako išta, sa svakim sledećim trenutkom ovog nastupa, rastao je intenzitet morbidnog zadovoljstva, iza kojeg lebdi nepostavljeno pitanje – „da li zaista može gore od ovoga?“ Odgovor je ne. Bolje poslušajte French Police.
Hvala nebesima, Beograđani iz jedinog pravog benda ove večeri, Asphalt Chant, pružili su solidan šou, donekle izgladivši utiske ostavljene prethodnim nastupima. Kao interesantan hibrid, pišući autorske pesme, a istovremeno svirajući i kaver verzije stvari svih značajnih gothic rock bendova, sa ponekim uplivima u domaći novi val, bend svoj repertoar neguje još od 2007. godine. Iako ostaje nejasno po kojoj osnovi su prigrlili oznaku darkwavea, pored stvari sa solidnog EP-ja „Derznovenie“, publika je mogla čuti sijaset gothic rock hitova, varirajućih od obligatornih Bauhaus i Joy Division, preko kultnih The Chameleons i London After Midnight, i sve to začinjeno gotivnim obradama domaćih bendova Luna, Dobri Isak i Pekinška patka.
Zahvaljujući moćnom, oldskul vokalu frontmena Alimpija, ubitačnoj ritam sekciji, prominentnim klavijaturama Natalije Naumović i generalno, sposobnosti da sve gotske klišee na stejdžu iznesu na klasičan način, teško je oteti se utisku da bend svoje mnoge talente traći u prazno, posvećujući više od polovine svog seta sviranju obrada. Bez obzira što su na red došli poslednji, što je razumljiv i gostoljubiv gest prema prethodnim izvođačima, Asphalt Chantu i njihovom sesssion-gitaristi je pošlo za rukom da „ukradu“ ceo šou, što se moglo videti i po mnogo intenzivnijim reakcijama publike.
O koncu svega, bez obzira na poveće razočarenje izazvano performansima gostujućih projekata, lepo je videti da srce gothic podzemlja i dalje kuca, i da ovakvi događaji imaju kakvu-takvu posećenost. Kulturna klima je, reklo bi se, pogodna za ovakvu vrstu izraza, i bilo bi jako interensantno videti da kod nas nikne jedna nova mlada scena sa ovakvom, mračnijom orijentacijom.
