Šta se desi kada stavite pomahnitalu Ruskinju-paganku, grupu monaha, kanadske pustolove i par letonskih vikinga-kosplejera u jednu prostoriju? Zvuči kao početak lošeg vica, ali jučerašnji ogranak turneje Napalm-hedlajnera, u sklopu sa dva mlađa, nepotpisana benda bio je sve samo ne vredan podsmeha, doduše iz radikalno različitih razloga, od kojih nisu svi bili dobri.
Nastup u organizaciji MM Concerts – koji, može se odmah reći, zaslužuju sve hvalospeve za kolosalno cimanje potrebno da se ovakav šou omogući – inicijalno je planiran u beogradskom Domu omladine, ali se iz logističkih razloga (o čemu će reči biti kasnije) morao pomeriti u Barutanu na donjem Kališu. Ništa zato! Većini bendova na listi otvoren ambijent nije bio nikakva prepreka, a vazduh, sve hladniji i svežiji kako je vreme odmicalo, samo je poboljšavao i bez toga opipljivu i mračnu atmosferu.
Početak je bio unekoliko skroman – Varang Nord, letonski folk/viking metalci, su na sceni već skoro deset godina, ali i su itekako žrtve svih tropova koje ovaj, uvek kritično preproduciran, žanr podrazumeva. Tu su obavezni narodni instrumenti, među kojima dominira harmonika u izvođenju Aljone Kalniš, ali se čini da se priča nije odmakla mnogo dalje od stvari koje daleko bolje radi jedan Finntroll ili Amon Amarth.
Srećom, „pivo-metal-žurke“ momenti, koji sprečavaju velike metal izdavačke kuće da potonu u ambis finansijskog gubitka nisu bile na vidiku, ali sa ovako, po definiciji, ograničenim muzičkim izrazom nije se mogla očekivati neka naročita dubina. Naravno, na turneji sa tako renomiranim izvođačima nije moglo biti reči o lošoj svirci – daleko od toga. Stvar je samo u tome da bend još uvek nije stigao do kritične tačke i „fore“ koja će ih uzdići do nivoa prepoznatljivosti u moru sličnih projekata.
U tom smislu, Kanađani iz Aeternam su se svojim istočnjačkim simfonizmima proslavili daleko bolje. Preuzevši jezgro projekata tipa Melechesh, začinivši ga jakim melodeath atributima i petparačkom holivudskom simfonijom pravo iz avanturističkih filmova devedesetih, ova ekipa je potpuno oduvala svojim tehničnim performansom, sabatonovskom harizmom frontmena i, što je najvažnije – rifovima. Neretko, dajući prednost jednostavnim melodijskim linijama, bendovi ovog tipa zaborave na poreklo i ulogu koju staro dobro rifovanje ima u komplikovanom univerzumu metala, ali Aeternam itekako kapiraju da je dobar rif kao eliksir života teške muzike, te se služe orkestralnom matricom isključivo u svrhe naglašavanja dramatičnosti progresije, i stvaranja dinamike. Pokazavši se u najboljem svetlu kroz različite inkarnacije pretežno melodeath žanra, „obišli“ su Konstantinopolj, Bliski istok i druge stilizovane, epske lokalitete, dokazavši da nisu majstori samo jednog zanata, već dostojni i sposobni da iznesu kolorit mnogih istorijskih epoha.
Misteriozni šapat, nagli kinematografski uzleti, zvučni efekti, transformacije glasa, epsko višeglasje, solaže i pravi avanturistički, istraživački duh – tu su bili svi elementi potrebni za jedan kvalitetan mejnstrim festivalski entertainment, i prava je šteta da se ova četvorka još uvek nije probila do hedlajnerskog statusa, o čemu bi Napalm, Metal Blade, a možda čak i majori trebalo da pošteno porazmisle. Svakako, gromoglasna reakcija brojne publike je tome najbolje svedočila.
Po završetku ovih sjajnih pola sata čiste zabave koja izmamljuje osmeh od uha do uha, nastupila je našoj publici dobro poznata Arkona, ali kako se tekst ne bi završio na, za organizatore potpuno nezasluženo negativnoj noti, itekako ima smisla odložiti opis nastupa glavnih među paganima, i prvo baciti oko na ogromno razočarenje u licu Batushke izvesnog Bartłomieja „Barta“ Krysiuka.
I vrapci na grani znaju kada se u bogatoj istoriji hrišćanstva desila šizma, poznata i kao veliki raskol, ali malo ko je svestan da je istoriji suđeno da se ponavlja, te da ni black metal scena, neretko poznata po svojoj kamaraderiji, nije imuna na takvu vrstu trvenja. S tim u vezi, postoje određeni ključni momenti koje je potrebno znati kako bi se mogla u potpunosti razumeti ne samo težina jučerašnjeg nastupa, već i činjenica da u Beogradu nastupaju čak dve Batushkae u razmaku od nekih mesec dana. Šta se tu, dakle, desilo?
Originalna Batushka nastala je 2015. godine iz zamisli poljskog multi-instrumentaliste Krzysztofa Drabikowskog, poznatog kao Hristofor. Prvi album, Литоургиiа, za koji je Drabikowski napisao i aranžirao svu muziku, snimio većinu instrumenata i unajmio Barta kao vodećeg vokalistu, dajući mu direktive za ostvarivanje sopstvene vizije, digao je ogromnu prašinu u metal podzemlju, prikupivši fantastične odzive u fanova i kritičara širom sveta i popevši se u sam vrh brojnih lista za albume godine u roku od svega nekoliko meseci.
Neobičan zvuk, koji se na krajnje dvosmislen način služio motivima i ikonografijom pravoslavnog hrišćanstva, od liturgijskog pojanja do odežda muzičara, koje su nalikovale onim pravih monaha su, u sklopu sa gustom rifologijom vukućom iz black i doom metala, delovali izuzetno subverzivno na sceni koja se do tada mahom služila isključivo katoličkim izvorima inspiracije. Kada se prašina slegla, a nekoliko singlova sa albuma ustalilo u važnim metal plejlistama, sledećih par godina, tokom kojih se vrlo verovatno radilo na drugom albumu, prošle su bez značajnih novosti iz tabora Batushke, sve do decembra 2018., kada su stvari pošle po zlu.
U sada već očigledno uzaludnom, cilju ekonomičnosti teksta, valja izdvojiti samo najvažniji sled događaja. Potpuno niotkuda, Bart izbacuje Drabikowskog iz Batushke i onemogućava mu pristup društvenim mrežama benda, registrujući autorska prava na svoje ime. Sledi javno obraćanje Drabikowskog u kojem ovaj objašnjava situaciju i obaveštava publiku o pravnom sporu (koji je još uvek u toku), u nameri da zaštiti svoju kreaciju od bivšeg prijatelja i saradnika. Oba muzičara, iako pod istim imenom, nastavljaju Batushkau u potpuno različitim smerovima, i sredinom godine se oba nova projekta kristalizuju na respektivnim albumima, u kratkom razmaku najavljujući obimne turneje. Ovaj rezime preskače mnoge važne događaje, uključujući i desetine parodijskih mim-projekata pod imenom Batushka i njegovim varijacijama, ismejavajućih celu situaciju.
Tako, konačno dolazimo do nastupa.
Iako naizgled finansijski i logistički mnogo spremniji, Bart je, kako je juče konačno pokazao, daleko inferiorniji muzičar i ideolog od svog bivšeg kamrada. Istina, hrišćanska atributika iznešena na binu u roku od nekih pola sata je izgledala krajnje uverljivo, atmosferično i impozantno, ali tik pošto je neslavni frontmen u bukvalnom smislu okadio publiku opijajućim miomirisom tamjana i krenula kastrirana interpretacija najpoznatije stvari s prvog albuma, „Ектения I: Очищение“, odmah je postalo jasno da je na delu samo prodavanje magle.
Bez daljeg komentarisanja pesama s prvenca iz poštovanja prema Drabikowskom – čiji je propratni album odličnom recepcijom i sjajnom atmosferom zacementirao činjenicu da je Batushka isključivo njegov projekat – ostaje 6-7 originalnih stvari, koje je Bart napisao sa svojim najamnicima. Do te mere ravne, već viđene, i apsolutno nedinamičnem uprkos brojčanom rastu segmenata sa pojanjem, nove pesme nikako nisu mogle da održe budnom uspavanu publiku, te je nastup opstajao isključivo zahvaljujući impresivnoj scenografiji, vredne svake pohvale.
Bilo je tu nekih apsolutno neumesnih skoro pa melodeath sekvenci, chugginga i potpuno beskarakternih rifova, ali je falilo ono najvažnije – mistična, gusta atmosfera koja je i popularizovala prvu mračnu studijsku „liturgiju“. Nikakav šok-faktor u vidu obrnutih ikona i krstova, kandila i crnih odora nije sposoban da sakrije suštinsko odsustvo interesovanja za ono što se dešavalo na bini dalje od prvog reda i neka na tome i ostane. Pravda će biti ostvarena kada prava Batushka dođe u novembru.
Na prvu loptu, ni prethodni nastup Arkonae, veterana ruskog folk/pagan/black metala, nije se puno razlikovao tokom prvih 20 minuta, gde je publika, u sličnom maniru samo stajala i nepokretno piljila. Ipak, razlozi za to su, čini se, bili potpuno oprečni.
Arkona je, zajedno sa drugim bendovima sa ruske scene, poput Alkonost i Butterfly Temple, postavila kamen temeljac za folkom obogaćen pagan black metal zvuk, izgradivši impresivnu karijeru sa nekoliko solidnih albuma i velikih hitova, naročito omiljenih među domaćom publikom. Ipak, sve ovo je, čini se, bilo bez pretenzija na neku naročitu diskografsku dubinu, i sa takvim očekivanjima su, zasigurno, došli mnogi njihovi fanovi – malo „Goi, Rode, goi!“, malo „Serbia“, frulice, zvona, praporci i dobra zabava. Pametnom dosta.
Ali u potpunom preokretu, slamajući sva predubeđenja, dosadašnja dostignuća i stilske čaure, bend je od donjeg Kalemegdana napravio ogoljenu ledinu na kojoj ne niče život i vlada jedino neutešni nemir i primordijalni bes. Od prvih tonova istoimene pesme s novog albuma Kob’, postalo je jasno da je nekadašnja borbena ali pastoralna paganska atmosfera sada stvar prošlosti.
Izgledajući apatično i istovremeno krvnički histerično, frontvumen Maša Scream je izletela na scenu kao osvetnički vihor, pokazavši masterklas scenskog nastupa kojem malo ko može da parira. Da je njeno vrsno vitlanje stalkom za mikrofon nalik naoštrenoj kosi, ili neumorno gestikuliranje prema zatečenoj publici bilo vrhunac, ovo bi već bio odličan nastup, ali su ga apsolutno nemilosrdno rezanje zvuka jedinstvene (!) gitare, basa i odsečnog bubnja digli na potpuno novi nivo.
Ne dešava se baš svaki dan da bend sa stažem od dvadeset godina uradi potpuni zaokret za 180 stepeni i vrati se u dane demo zvuka devedesetih sa istim žarom, ali bogatiji za decenije iskustva na bini i u studiju. Za razliku od sveg prethodnog materijala Arkone koji je, naravno, korektan ali muzički i lirički – naravno, stvar ukusa – ne naročito interesantan, pesme sa poslednjeg albuma poseduju ubistvenu oštrinu i eklektičan karakter, kakav može da ima samo jedan ruski bend u ovom konkretnom istorijskom trenutku. Tako se, pored melanholičnog osvrta na klasičan, stari black metal našlo mesta i za ambijentalne sekvence u kojima sveprisutni Mašin šapat obuzima publiku; krajnje neobičan, ali posve umestan trip hop (?!) deo po završetku istoimene pesme; i manir čistog pevanja koji se komforno pronalazi u rodoslovu ruskog alternativnog roka s početka milenijuma.
Pokazujući naoštrene zube iskustva, jedna za drugom nizale su se pesme-sečiva, gde su čak i melodijski akcenti prisutni u svojstvu odjeka na studijskom izdanju, zamenjeni nedistorziranom gitarom, doprinoseći očajničkoj atmosferi. Kao prvo pravo upoznavanje s bendom na sceni ovaj je nastup, ako ništa drugo, naglasio jednu tendenciju – ta šaka hitova, odsviranih na sveopšte veselje po završetku prvih 45 minuta nisu nosili ni gram istog ubeđenja koje je tek par minuta ranije u valovima šikljalo iz izvedbe novog materijala.
Jednostavno, muzika, kao i ljudi koji iza nje stoje su se promenili – Mašin glas više ne može da postigne nebeske i eterične visine iz doba, recimo, albuma Лепта, ali s druge strane, težina i lirika novih pesama sugeriše da iza njih stoji neka ozbiljna proživljena istina. Ako je potrebno sumirati novu Arkonu u par reči, dovoljno je reći da to nije bio puki performans – ono što se te večeri desilo na bini tokom prvih 45 minuta je, s Mašine, i sa strane ostalih muzičara dato u nefiltriranom, ličnom obliku. U najmanju ruku, svako ko nije došao, propustio je jedno ozbiljno muzičko iskustvo.
Kao što se da zaključiti, veče je sadržalo ceo spektar emocija. Od potpune katarzične uznesenosti, preko jednostavne zabave, do potpune apatije. Možda ovako skokovite i nagle promene dovoljno govore o suštinskom nesuglasju koje je svojstveno repertoaru ove turneje, ali je ovo definitivno bilo veče za pamćenje i „obavezna lektira“ za svakog metal fana koji gleda da proširi svoj slušalački spektar.
Živela nova Arkona.
