Iako vidno manji po obimu od Changeover festivala, koji je obeležio kraj prošle godine , novi Horizontalika festival, takođe sproveden u delo od strane ruske Connected Agency, je tokom svoje prve večeri otkrio istu pasioniranu sklonost otkrivanju najinteresantnijih niša u savremenoj eksperimentalnoj muzičkoj sceni. Tretirajući muzičke goste sa svih strana sveta kroz prizmu angažovanog interesovanja, a ne kao egzotični eksponat i puki kuriozitet, kolektiv se potrudio da petodnevni program odlikuje žanrovski pluralizam i otvorenost prema otkrivanju novog i nepoznatog.
Smešten u klubu Dim u Cetinjskoj, prvi od pet najavljenih nastupa postavio je visok standard, crtajući prve obrise horizontale, koja trasira postepeni prelaz od harmonične i svetle bezbrižnosit, sve do haosa, buke i eksperimentalne tenzije, obećane od strane poslednje večeri. Sastav Tengger, koji je pomogao publici da zakorači na ovo bogato putovanje je, naizgled, bio svestan svog zadatka, napravivši od Dima malu skrivenu odaju, gde meditativna, tanana, ali ipak bujica, zvuka opija sve voljne da joj se prepuste, ispunjavajući podzemni prostor svojim fluidnim prisustvom.
Skromna Itta, poreklom iz Južne Koreje, i stoički tih Marqido, njena kreativna srodna duša, rođen u Japanu, su svoje panazijsko sonično klupko odvijali postupno, pažljivo, brižno uvodeći svaki novi element u pravovremenom sledu. Odjeci eteričnog vokala, koji je, uprkos Ittinom pravdanju da joj je grlo večeras slabije nego inače, ispunjavao prostor milozvučnim blagostanjem, nadovezivali su se na ponavljajuću klavijatursku frazu, sugerišući ukorenjenost u tradicijama Berlinske škole, gregorijanskog korala, new agea, i ethereal wave muzike. Iako decidno evropski, ovi koreni su ipak bili nadjačani nepogrešivo azijskim stilom, blistajućim kao odsjaji sunca na beskrajnoj vodenoj površini, koji su se mogli nazreti na snimku, projektovanom na zid.
Blagi uvod, uvodeći u stanje transa i sanjive opuštenosti verovatno je zavarao mnoge u misli da će tradicionalno shvaćena ritam sekcija izostati u repertoaru, ali je te slutnje odagnao stabilni elektronski puls, svojstven radu Manuela Göttschinga, kao i progressive electronic sastavima poput Tangerine Dream. Ljubopitljiva fraza odmicala je stabilno, u pratnji ovog ritma, sve dok se nisu uključila talasanja instrumenta koji je izuzetno nalikovao dobro poznatom zvuku harmonike. Međutim, kako se kome prokrao pogled kroz gomilu, okruživšu izvođače, mogao je videti da je specfična, oštrija boja dopirala iz indijskog harmonijuma poreklom iz Zapadnog Bengala – instrumenta nalik portrabilnim orguljama, koji sadrži meh, ali i klavijaturu, nalik običnim instrumentima s dirkama.
Ušavši u stabilan ritam, akcentujući prazan prostor između udaraca, i simulirajući talasanje mora, dok su sintovi bljeskali kao podnevno sunce, kompozicija se ubrzo smirila, nestavši negde između gromoglasnog aplauza, i vazdušastog drona, koji je produžio sesiju, služeći kao podloga za uspon glavnog sinta. Promaljajući se iza uslovnog horizonta, ovaj spoj zvukova je lelujao u harmoniji sa Ittinim udaljenim zovom. Lebdeći iznad svoda koji su sami dočarali, ona je zatim transformisala svoj glas uz pomoć instrumenta, koji je nalikovao školjci, i čija se površina stopila sa mrakom prostorije. Specifičan zvuk, nalikujući neobičnoj kombinaciji udaljenog životinjskog poklika i gajdi, iako sa manje oštrine.
Bez znatne pauze, prostor je ispunio neočekivani four-on-the-floor bit, koji je, zajedno sa povremenim klavijaturskim potezima i valovitim bauljanjem harmonijuma, stvorio nešto što bi se moglo opisati kao grandiozni susret krautrocka sa klasičnim new ageom. Jedna od najživljih kompozicija seta, sa nesumnjivim drajvom, ova nije stvarala asocijacije na vodene površine i suptilna previranja vetra, već na nešto toliko primalno, tektonsko i ritmično, da nije bilo potrebe za traženjem odgovarajuće reference u stvarnom svetu.
Oduševljena reakcijom publike, Itta je najavila ono što je najava, između redova, predstavila kao glavni deo događaja – izlazak na scenu njenog i Marquidovog sina, Raaija, koji već neko vreme i sam nastupa kao treći član Tenggera. Nakon trijumfalnog, sunčanog uvoda, savršeno adekvatnog njegovoj detinjoj, razigranoj pojavi, Itta je ispričala tragično ustaljenu o razdvojenosti familije tokom pandemije, kada su ona i Raai bili zaglavljeni u Koreji, dok je Marqido ostajao u Japanu. Podstaknut da, u odsustvu oca, traži spas od usamljenosti u stvaralaštvu, mali Raai je napisao album, inspirisan okeanom, čiju je glatku površinu imao prilike tada da posmatra. Svetlucava i uzvišena, njegova ambijentalna kompozicija odražava naivnost neukaljane percepcije, i poslužila je kao povod za hodočašće u malom, kada su on i njegova majka obišli čitavu salu Dima, ritmično mašući zvoncima među očaranom publikom.
Usledila je još jedna vežba berlinske škole, kada je još jedan göttschingovski fragment, sada bogatiji za Raaijev anđeoski glas, tekao uz ritam, koji je bukvalno vapio za tim da u nekom trenutku preraste u stari dobri motorik bit. Iako se to nije desilo, ćudljiva kompozicija je upala u svojstveni minimalistički tok, isplevši bogatu repetitivnih fraza, koja se uporno i udarno kretala napred, dajući Raaiju podršku u njegovom razbibrižnom plesu, kako bi se oslobodio pred sledeću, više oslonjenu na njegov vokal.
Završna kompozicija pre bisa, ujedno i najbrža, zvučala je kao da klizi po beskrajnoj vodenoj površini, dok je lagani briz gura u leđa – glatko, fluidno i odišući nepresušnom životvornom energijom. Iako je ovo radije muzika za kućno slušanje, pre nego vrela stvar za plesni podijum, nekoliko ljudi se ipak u zanosu okretno izvijalo, isprativši polet ritma do samog kraja.
Sjajan početak festivala, sa izvođenjem muzike, gotovo nevidljive na našim prostorima, ispraćen je odgovarajućim aplauzom i naklonom do poda Tenggera, kojima se osmeh nije skidao sa lica do samog kraja. Sa ovakvim sjajnim početkom, ostaje samo pozdrav do sledeće nedeljne večeri, kada će u Guvernanti nastupiti improvizatorka i saund kolažerka Elvin Brandhi.
