Ovogodišnji Nišville festival doneo je mnoge novine i bogati program, te je Movie Summit na kome će biti predstavljena velika filmska ostvarenja inspirisana muzikom otpočeo sinoć, kada je publika imala priliku da pogleda filmove „Marija by Kalas“ i „Liberation Day„, ali i prisustvuje koncertu grupe Laibach.
Posebna živahnost i neka doza (ne)opravdanog optimizma kao da svake godine zavlada gradom čim lagano uđemo u avgust, koji u Nišu zaista jeste mesec skoro svih većih dešavanja. Ovog puta nešto ranije otvoren je Nišville, a frekfentnost ljudi kroz Tvrđavu već je eksponencijalno porasla. Još pri prelasku mosta koji vodi ka Tvrđavi bilo je jasno da će se nešto veliko i važno dogoditi našem gradu.
Po završetku filma o Mariji Kalas došlo je do smene u publici, a nova reka ljudi pohrlila je ka prednjem delu Letnje Pozornice. Pozdravljeni još pri samom izlasku na binu, Laibach otvaraju performans marširajućom melodijom „Die Unschuld II„, na koju se neumoljivo nastavlja „Ein Verkündiger„, takođe sa „Also Sprach Zarathustra„. Iako na prvu i nema mnogo smisla sedeti na koncertu poput ovog, akustičnost prostora, snažni zvuci, kao i jako dobro ozvučenje rezultirali su konstantnim vibracijama, ne samo stolica, već i poda. Srčani ritam svima se ubrzao i neizbežno pratio smenu svetala gotovo besprekorno usklađenu sa muzikom, dok se najednom stvorila čudna, u neku ruku i prijatna, knedla u grlu.
Nakon još nekoliko pesama sa poslednjeg dugosvirajućeg albuma usledilo je prvo „obraćanje“ publici, tako je mašina koja je izgovorila „Hello Europe. We are so happy to be here.“ bila pozdravljena od strane publike. Sa „Ti, Ki Izzivaš“ vraćamo se u zemlju u kojoj je Laibach nastao, a koje više nema, u vreme koje je odavno prošlo, a uz čiji nestanak mnogima jeste u sećanju odzvanjanje odsečnih koraka vojnika. Posebna težina izazvana crno-belim vizualima osećala se tokom čitavog koncerta, jer tonovi kao da su se iz najnižih delova amfiteatra spiralnom linijom peli na gore dobijajući na ubrzanju i jačini, stvarajući vibracije koje dopiru do unutrašnjih organa, gotovo šaljući poruke u nesvesno.
Na platnu su krenuli da se smenjuju različiti krstovi praćeni „Alle gegen Alle„, koja je bila ispraćena klanjanjem iz publike. Tema distopije „B-Machina“ bila je upotpunjena i ponovnim „trolovanjem“, karakterističnim za koncerte Laibacha, kada je mašina tražila od prisutnih da pravi buku, ali i da ponavlja „ho, ho, ho“. Da li po inerciji, iz navike ili zbog toga što kada smo u masi gubimo svest o svojim postupcima i niška publika interagovala je sa unapred podešenim glasom mašine, a iz publike se čulo i jedno glasno „oženi me“. Upravo ovaj segment izdvaja nastupe Laibacha od ostalih bendova, kod njih je fokus na snažnom i beskompromisnom zvuku, koji je usklađen sa motivima i animacijama koje se prikazuju u pozadini, ostavljajući članove benda u gotovo potpunom mraku, čineći umetnike ne toliko važnim, a umetnost primarnom.
Sledeći deo seta bio je sačinjen od dobro poznatih hitova poput „Eurovision„, „The Whistleblowers„, „Resistance is Futile“ i osim nešto starijih, ili pak umornijih, svi su bili na nogama i gotovo da su gubila linija između bine i publike. Baš kao što u jednoj sceni filma „Liberation Day“ posetilac koncerta još osamdesetih godina navodi da kada sluša Laibach dobija osećaj pripadnosti zemlji koja ne postoji, osećaj jedinstva i prihvaćenosti, tako je i sinoć publika bila jedno bratstvo i jedinstvo na zadovoljstvo druga Tita koji je sve to sa osmehom posmatrao sa jakne jednog od posetilaca.
Koncert se približavao kraju uz „God Is God„, „See That My Grave Is Kept Clean“ i ušao u furioznu zavšnicu, donekle očekivano, sa „Tanz mit Laibach„. Jasno je bilo da je masa htela još te su na spartanski način povicima i aplauzima još jednom izveli bend na binu. Usledila je najpre „My Favourite Things“ iz mjuzikla „The Sound of Music“ stvarajući kontrast između teksta pesme i propratnih sličica proizvoda masovne potrošnje i šarenih pojina i muzike koja gotovo da izaziva jezu. Oproštaj je protekao uz još jednu obradu, „Life is Life“ svima dobro poznatu te je uz skandiranje refrena stavljena tačka na koncertni deo večeri.
Kako ne bih previše rekla o filmu, iskoristiću samo još jednu izjavu Ivana Novaka, u kojoj kaže da će u Severnoj Koreji na koncertu ili doći do nuklearne fizije ili do fuzije publike i benda. Kako je bilo u Pjongjangu znate ili ćete saznati kad odgledate „Liberation Day“, ali jasno je da je u Nišu došlo do fuzije. Takođe, preskočila bih i deo o tome koliko se u koncept džez festivala uklapa Laibach, jer sasvim je jasno da Niš, Tvrđava, Letnja Pozornica i Nišlije zaslužuju više ovakvih nastupa – zato hvala Nišvillu i hvala Laibachu. Vidimo se sledeći put, nadamo se i sa Minom Špiler u postavi.
