Drugo veče Nišville džez festivala na Niškoj tvrđavi ostaće upamćen po trećem gostovanju benda Incognito u džez prestonici Srbije. Veče su još obeležili Ničim Izazvan, Monty Alexander Trio, Snow Owl, Eftekasat i Vein Trio.
Za sam start večeri švajcarski Vein Trio za malobrojnu publiku predstavio je svoj klasičan džez repertoar sa akcentom na klaviru. A uplelo su tu dosta free i avantgardnog džeza, sa reklo bi se velikom dozom improvizacije. Preko sat vremena koncerta bilo je dovoljno vremena da se bliže upoznamo sa Majklom Arbencom, Tomasom Lansom i Florijanom Arbencom. Završne numera imena „No We Can’t—Vote For Us Anyway“ naznačila je da se u njihovoj instrumentalnoj muzici krije i društveno-politički angažman.
Svi koji su 2008. godine bili na Letnjoj pozornici u okviru tadašnjeg Nišvil džez festivala, verujem da su sa nestrpljenjem čekali nastup narednog benda. U pitanju su povratnici na festival, egipatski Eftekasat iliti „odlična ideja koja se pojavljuje niotkuda“. Za razliku od te 2008. godine, bend je nastupio u poprilično izmenjenom sastavu, gde je jedino poznato lice vođa i klavijaturista Amro Salah (doduše, znatno ćelaviji nego prethodnog puta). Ono što odlikuje ovaj nesvakidašnji sastav je fantastična kombinacija orijentalnog džeza, egipatske tradicionalne muzike i vratolomskog gitarskog progresiv roka. Novi gitarista imao je gitaru sa dva vrata, jedan sedmožičani, drugi klasičan, ali samo po broju žica, jer je bio bez gitarskih pragova. Obećavalo je da će biti strašnih gitarskih solaža, što se i ispunilo u toku koncerta. Ta gitara zajedno sa električnom violinom mladića koji nosi slavno ime boksera Muhameda Alija bili su dobitna kombinacija i znak da su Eftekasat i dalje bend vredan svog poštovanja.
Na red je došla jedna od zvezdi večeri, makar zbog svoje izvrsne reputacije, koju pravi poštovaoci džez muzike znaju da cene. Trio predvođen beloputim jamajčaninom Montijem Aleksanderom prikazao je da se na Jamajci ne svira samo odličan rege. O nastupu klavijaturiste mogu se samo pisati reči hvale, ali bi bile nekako suvišne. Dodaćemo samo da se na repertoaru našla i instrumentalna obrada Bob Marlijeve čuvene pesme „No Woman No Cry„, koga Monti inače izuzezno ceni, čak mu je i posvetio jedan album.
Prostor na festivalu bio je već krcat kada je na binu izašao multinacionalni sastav Snow Owl predvođen cenjenin kolumbijskim basistom Huanom Garsiom Hererosom. Latin džez na šestožičanom basu, praćen violinom Alehandre Marije (jedine latino-američke muzičarke koja je svirala sa bečkom filharmonijom) nisu baš svakidašnji spoj. Da stvar bude još netipičnija, Kolumbijac je okružen bendom u čijom su sastavu i ljudi sa Balkana poput Stojana Jankulova (Bugarska) i Marka Čurnčeca (Slovenija). Huan i „snežna sova“ bili su vidno raspoloženi i umeli su da animiraju i zabave publiku, kao i da ih adekvatno pripreme za događaj večeri koji je sledio.
Došlo je vreme da se Blui i ekipa po treći put poklone pred Nišlijama, treći put u poslednjih 11 godina, a od poslednjeg nastupa na Nišvillu prošlo je već šest godina. Pitao je voditelj prisutne da ruke u vis dignu oni koji se sećaju kiše i tog nastupa. Dosta ruku je bilo u vazduhu i vratilo se sećanje na to kišno toplo veče kada su nas Incognito raspametili. „Svi u publici su tokom celog nastupa igrali, mahali rukama, aplaudirali i pevali sa bendom. Više puta tokom nastupa Blui se obratio publici i provukao neke političke teme sa ideologijom da ljudi budu ujedinjeni i da se ne okreću jedni protiv drugih“ pisali smo te 2009. godine o njihovom nastupu. Prvi deo rečenice bez problema možemo da iskopiramo jer je to vrsta energije koju ovi esid džez pioniri donose na svaki svoj nastup i poput virusne infekcije ga šire među masom.
Počeli su kao instrumentalni sastav da bi im se ubzo na bini pridružio vokalni motor benda Vanesa, Toni i Keti. Kejti je više bila u formi pratećeg vokala, uglavnom povučenija, Toni je bio glavni animator, delimično MC, a liderka je svakako bila čuvena Vanesa Hejs, dama koja nas je raspametila svojim glasovnim mogućnostima i fantastičnim vriskom od koga verujemo da se u komšiluku lomilo staklo. Sjajni Britanci tokom svog jedno-i-po-časovnog seta provukli su hitove poput „Everyday„, „Good Love„, „Goodbye To Yesterday„, „Colibri„, „Don’t you worry ’bout a thing“ i „Still a friend of mine„. Veče završavaju Bluijevim predstavljanjem svog šarenolikog sastava i porukom da „smo mi većina“ a ne svet koji je pun mržnje i ubistava. Okrenuo je mikrofon ka publici kako bi čuo njen glas dok je sa razglasa išla Bob Marlijeva „One Love“ kojom bend već godinama unazad završava koncert.
Strasti se još nisu smirlile, pa je tu priliku iskoristio domaći sastav Ničim Izazvan. Svetla su utihnula dok je setna melodija pesme „Tužne devojke“ zaplovila Tvrđavom. „Trideset„, „Udahni vazduh„, „Mogao bih„, topile su ženski deo publike. Numere „Al je neko zajeb’o“ i „Kako mi se ide negde“ prvi redovi dočekali sa oduševljenjem dižući ruke u vazduh. Zatim je bend predstavio novi singl koji bi trebalo uskoro da se pojavi, imena „Dalijev brk“. Za kraj su ostavili najveće hitove „Glas„, „Rekla je“ i „O tebi„. Izašli su ponovo na binu, ali samo da se poklone publici. Tako je zbog već kasnih sati publika željna njihove muzike bila uskraćena za bis.
Večeras nas na festivalu očekuju koncerti Bágyi Balázs New Quarteta, Tami Pejn, Duška Gojkovića sa Bib bendom RTSa, Sun Ra Arkestra, Jazz Connectiona i Marčela sa Napetim Quintetom.
