Dolina fest – Back 2 the village održao se u Niševcu, kraj Svrljiga. Od 31. jula do 2. avgusta, posetioci su imali prilike da uživaju u odličnoj muzici, ali i da proprate niz drugih kulturnih manifestacija: izložba fotografija, prikaz tradicije meštana, seminar, sportsko takmičenje, odmor u kampu ili pak osveženje na kupalištu Banjica.

One, two, three, four, five…

Prvog festivalskog dana na binu je trebalo da stupe bendovi Cadillac Lovers i, već legendarni, Orthodox Celts. Par sati pre početka muzičkog programa, uputili smo se na mesto dešavanja. Lokalna osnovna škola adaptirana je u izložbeni prostor, gde je svoj program prezentovala kancelarija za mlade, dok je teren u dvorištu uveliko vrveo od tehničara, volontera i organizatora. Najbolja garancija kvaliteta bio je čovek koji je vodio tonsku probu, ni manje ni više nego Nikola Vranjkovic, mastermind tekstova beogradske grupe Block Out.

Ubrzo nam se pridruziše i „zeleno-beli“, tradicionalno opremljeni zastavama, šalovima i pivom. Atmosfera se lagano zagrevala u iščekivanju predgrupe, ali i nakon sat vremena čekanja, od njih ni traga ni glasa. „Laversi“ su na kraju uspeli da stignu, ali prekasno. Nije bilo moguće odložiti željno iščekivan nastup „Pravoslavnih Kelta“. Do pola pun stadion osvetliše reflektori i igra je mogla da počne. What`s going on, Far away, Green roses… Nikola Stanojević je više nego dostojno zamenio violinistkinju Anu Đokić.

„Neki su hteli da budu Bitlsi, neki kamenje…. A neki samo da pevaju o kamenju“, sleže Aca ramenima i otpoče Rocky road to Dublin, pozdravljen ovacijom.

„Svako od nas ima svoju omiljenu pesmu. Sada sledi Laletova“. Lagano krenu Blue. Onda, uz Mick McGuire i Rare old mountain dew krenuše „vozovi“ kroz publiku uz sevanje zeleno-belih zastava. U nastavku The real me, South Australia i naravno, nezaobilazna oda viskiju: Whisky, you’re the devil.

Aca Celtic, pevač benda Orthodox Celts

„Mozete verovati ili ne, ali ovako se nismo zabavljali odavno“, bila je najava za dragulj na irskoj kruni, Star of the County Down. Nije bilo razloga da ne verujemo ovoj tvrdnji. Publika je gromoglasno pozdravljala svaki Acin poziv na igru. Usledio je bis koji nas je ponovo odveo Far away, The Celts strike again i „kako pravila nalažu: one more for the road“ – Drinking song, himna hedonista i obožavatelja OC.

Publika je u potpunosti upijala svu pozitivnu energiju koju su Orthodox Celts-i neprekidno slali, tako da je ceo koncert protekao bez incidenata. Bend se povukao sa bine, a za one koji su još uvek bili „gladni“ dobrih vibracija, održao se After Party sa ljubaznošću DJ Vuteek-a. Gužva se polako pravila pored bekstejdž linije, gde su fanovi čekali da se fotografišu sa bendom.

Sunglasses at night

Drugi festivalski dan bio je, pre svega, rezervisan za edukaciju i opuštanje. Kratkotrajna kiša nije uspela da obeshrabri posetioce i onemogući ih da se upute na Banjicu. Za ljubitelje fotografije, na programu je bila i izlozba slika Radeta Milisavljevića, nastarijeg aktivnog srpskog fotografa. Gospodin Milisavljević, naime, ove godine slavi svoj 89 rodjendan. Tema izložbe je Varoš: tradicija i svakodnevica. Imali smo prilike da se upoznamo sa oko 30 njegovih radova. Kasnije je održan seminar Medjunarodne organizacije mladih lidera i preduzetnika. U večernjim časovima, izložbeni prostor pretvorio se u stonotenisku salu, a svi ljubitelji tog sporta mogli su da uzmu udela u turniru.

Ovo veče bilo je rezervisano za elektronsku muziku. Uz primetno manji broj posetilaca nego juče, DJ Grooyah je stupio na scenu. Kasnije ga je zamenio DJ Bomber, a njega DJ Mithja. Iako je broj posetilaca jedva premašio polovinu broja sinoćne, vrela atmosfera je održana tokom celog nastupa. Brojni vizuelni efekti i basovi od kojih su, bukvalno, drhtale stolice na kojima smo sedeli, nisu dopustili da raspoloženje padne.

Ne mogu da shvatim podelu kao što je balkanska…

Trećeg festivalskog dana očekivala se najveća gužva. Meštani i gosti od 7 do 77 godina pripremali su se da ugoste Galiju u proširenom sastavu, rock legende sa niške scene. Gonjeni zvucima sa tonske probe, uputismo smo se na mesto dešavanja. A tamo, obezbeđenje već na mestu, sa kompletnom opremom, i Galija plovi scenom. Mimoiđosmo smo se sa posetiocima etno izložbe. Ma kako banalno zvučalo, uvek mi je neopisivo zanimljivo da vidim članove slavne grupe, u običnoj, „smrtničkoj“ odeći, dok se zagrevaju i „filozofiraju“ nad plejlistom za nastup. Nakon što je mrak počeo da se spušta, Galija se povukla. Došlo je vreme za nastup Poetske pevaonice Srđana Živkovića. Krajnje zanimljiv bend. Na njihovom repertoaru nalaze se pored starogradskih hitova, ništa manje kvalitetne obrade Balaševića ili Dejana Cukića. Ipak, nije bilo moguće izbeći osećaj pogrešnog tajminga. Kao da smo gledali zatvaranje, a ne zagrevanje. Mali broj se broj posetilaca koji se tu našao, pozdravljao je aplauzom svaku numeru. Šteta, jer su ti ljudi definitivno zaslužili više. U pauzi između Pevaonice i Galije, sa zvučnika su dopirali hitovi Parnog Valjka. Konačno, u 10, skoro pun stadion pozdravio je svoje miljenike. Bez imalo odlaganja krenuli su: Mozda sam lud, Pevajmo, Žena koje nema. Lično, uvek sam za Galiju pre gajila poštovanje nego obožavanje. Ono što me je apsolutno oduševilo te večeri je uživanje sa kojim su svirali! Počinje Noć i refren je prepušten publici. Prate ih Proleće i Kad me pogledaš, uz deonice na usnoj harmonici. Na prve taktove pesme Dodirni me prolomi se glasan aplauz, a u prednjim redovima bivalo je sve tesnije. Usledila je podela: Pedja je izveo Zoninu pesmu, a Neša Burnu pijanu noć, koju su svi pevali kao jedan. „Ove godine slavimo 30 godina diskografije, ova pesma je upravo toliko stara“. Decimen. Već sam pomenula zaista impresivno osvetljenje. Prilikom intenzivnog prelaya na refren u pesmi Trube, ceo stadion je bljesnuo. Fantastično. Regularni deo koncerta, da tako kažem, završen je pesmom Digni ruku, a članovi Galije kao nisu očekivali bis. Usledilo je predstavljanje članova. Međutim, publika ni po koju cenu nije želela da ih pusti. Posle dugog aplauza i dozivanja, Neša je izašao na binu i izveo Na tvojim usnama. Ponovo su svi izašli da pozdrave obožavatelje i povukli se. Ali ne zadugo! Ovaj put uz pomoć organizatora za mikrofonom, posle 5 minuta aplauza i vrisaka, svi članovi ponovo su istupili i odsvirali Pravoslavlje, Kaća i Ti možes sve. Pred početak prvog refrena poslednje pesme, svi su stali i Neša pita publiku: „Jel nas puštate da idemo sad?“ Naravno, odgovor je bio ne, iz sveg glasa. Ipak, kraj te pesme bio je i kraj koncerta. PR festivala je izašla na binu i zahvalila se gostima i sponzorima. To je bio zvaničan kraj festivala. Članovi Galije bili su maksimalno ljubazni i uslišili su svaku želju obožavatelja za fotografijom ili autogramom.

Galija u punom sastavu

Bio je ovo festival sa nastupima koji su sve osim blic-festivalski. Kada se upale svetla na bini, više niste sigurni gde ste, jer su mogli sasvim dostojno da pariraju i „krupnijim“ festivalima. Šta više reći osim: Jedva čekam da vidim šta će spremiti sledeće godine…