Žgoljavi naočarko iz Memfisa, John Paul Keith, započeo je srpski deo svoje maratonske turneje u Nišu. Tako da je sad na nama da sumiramo utiske sa ove premijere i eventualno posavetujemo dobre ljude Beograda, Novog Sada i Zaječara koji i dalje nisu sigurni po pitanju odlaženja na svirku.
Koncert je počeo poprilično na vreme, tačnije samo sat vremena nakon zakazanih 22 časa. Deo ljudi koji je navikao na veća kašnjenja našao se u čudu kada je shvatio da su upali na pola nastupa. Međutim od samog starta se formirala neka grupa od, ajde recimo, šezdesetak ljudi koja je sa puno pažnje i podrške pratila transformaciju žgoljavka iz uvoda u energičnu rokenrol barabu.
Poveo je tako John zainteresovanu masu na svoje gitarsko putovanje kroz sve ćoškove Tenesija. Upućenost publike u njegovu diskografiju, što je sasvim normalno, nije bila na pozamašnom nivou iako je s vremena na vreme nekoliko ljudi iz publike dovikivalo svoje muzičke želje. Ostali su se jednostavno prepustili koktelu bluza, kantrija i rokenrola. Zvuk je bio odličan, Keithov Stratokaster i glas prijatno su ispunili ceo prostor dok je u laganijim numerama zvučao kao džuboks iz nekog tipičnog američkog snack bara dok jedini gost u cik zore pije svoju prvu kafu, sav krvav od malopre popijenih batina. I taman kad su ljudi pomislili da bi ovaj koncert možda bolje prošao u sedećoj varijanti, Keith je opalio malo jače po distorziji, a prateća ritam sekcija po brzini, i za tili čas publika je već cupkala i klimala glavama sa odobravanjem. Neki u prvim redovima su, može se reći, izdivljali. To potvrđuje Keithovu izjavu iz našeg intervjua da su “fanovi u Srbiji oduševljeniji nego bilo gde osim, možda, u Španiji”. Kada se neko od tih najveselijih u publici prodrao “braćo južnjaci” pola sale je aplaudiralo a pola se nasmejalo. John se nije dao zbuniti pa je dobacio “shvatiću to kao kompliment” i nastavio da pegla onu gitaru dok u jednom trenutku nije pokidao čak dve žice.
Ređale su se pesme sa njegovog novog albuma „Memphis Circa 3AM“ poput “New Year Eve” ali i sa prethodnog “The Man That Time Forgot” kao što je “I Work at Night”. Jedna od najbolje prihvaćenih bila je svakako “Baby we’re a bad idea”. U pola jedan bend se zahvalio publici i sišao sa bine u publiku gde su ljubazno proćaskali sa ljudima i zahvaljivali se na čestitkama. Vrlo brzo John Paul Keith se popeo na binu i sam na gitari odsvirao „Somebody Ought to Write a Song About You“ i nakon toga još dve pesme sa bendom da bi se i poslednji put te večeri zahvalio prisutnima i završio nastup.
Ukoliko ste od onih koji se i dalje premišljaju oko odlaženja-ne oklevajte. Skupite dobru ekipu drugara ulovite neko mesto na šanku ako vam nije do stajanja i naručite pivo ili žestinu da upotpuni ugođaj. Dobra zabava i dobra muzika su zagarantovani. Ipak nemamo često prilike da čujemo ovako kvalitetnu muziku u odličnoj muzičkoj izvedbi. John Paul Keith će vas razdrmati ali ujedno i opustiti, iako to možda malo kontradiktorno zvuči. Sa sobom vuče ploče, diskove i majice pa ako ste u prilici odužite se ovom tipu koji već nekoliko puta hrabro dolazi kod nas u goste. Zaista jedno kul veče sa kul ljudima.
