-

Naslovna Reportaže Nikola Vranjković u novosadskoj knjižari Bulevar Books: Osećaj koji se isključivo deli sa najbliskij...

Nikola Vranjković u novosadskoj knjižari Bulevar Books: Osećaj koji se isključivo deli sa najbliskijima

foto: Balkanrock arhiva

Nikola Vranjković je sa svojim R’n’R orkestrom (u daljem tekstu objasnićemo zašto ih nazivamo orkestrom) posetio Novi Sad i ponovo rasprodao tri koncerta u Bulevar Books  prvog, drugog i trećeg novembra. Ovo je već druga godina zaredom sa istim razvojem događaja u istom prostoru i nadamo se da će to postati tradicija.

U intimnoj atmosferi prepunog Bulevar Books-a, Nikola i ekipa su odradili standardni set od skoro tri sata svirke. Što je svirka više odmicala, tako se i bend više opuštao u ambijentu gde publika stoji na korak od benda i u istoj ravni, što se ne se čini kao baš najprijatnija postavka i situacija za same muzičare.

Međutim, Nikola je komunicirao sa publikom, čak se i našalio i nasmejao u par navrata, što inače nije tako česta pojava na njegovim nastupima. Nije bilo naznaka nervoze među ljudima zbog zabranjenog pušenja u objektu i delovalo je da je svima jako prijalo jedno veče bez dima. Svi su bili tu samo zbog muzike.

Na Nikolinim nastupima se uvek očekuje kristalno jasan i pedantan zvuk, ambijent koji usisava, horsko pevanje, zabačene glave unazad, suzne oči i dignute ruke dok nas pretvara (ili nas vraća u to stanje) u muzičke snobove i ljubitelje poezije. Zbog svega navedenog, u nije moguće strogo se fokusirati na jedan nastup, jer je on zapravo rezultat svega što Nikola radi i predstavlja.

Muzičari znaju šta su E dur i A mol i koliko se često koriste. A znaju i svi ljubitelji muzike. Nikola ih koristi redovno kao i svi ostali, ali zašto kod njega to ipak zvuči malo drugačije? Zašto četiri gitare zvuče kao jedna i zašto ponekad imamo osećaj da čujemo hiljadu stvari u jednoj pesmi? Zašto nema ničega jeftinog? Zato što o svakom tonu i akordu razmišlja kao i o svakoj reči koju napiše u pesmi. Zato što je sve kompozicija i ništa nije slučajno tu. Orkestracija u rok sastavu i pronalaženje novih melodija i harmonija je đavolski težak posao.

Biti drugačiji i prepoznatljiv u do iznemoglosti potrošenim akordima, rok sastavima i standardima, je pravo malo čudo. A Nikola tako često uspeva da izabere pravi ton, pravi zvuk, melodiju i reč, pa da ih podeblja, nadogradi i otvori. I otvara i dodaje boje, otvara vrata i ideje, izmetne stvarnost svakom svojom igrom. Kao veliki slikari. Običnim A molom nas smesti na dobro poznato mesto. E durom nas ušuška na još sigurnijem mestu, kao da smo u našoj kući ili krevetu. I onda naiđe neki otvoreni Fis koji nas isto tako otvori, iznenadi, pa za njim uvuče još jedan instrument, uzme nas za ruku, izvede napolje, pokloni nam krila, pogled kroz prozor i daljinu i nismo više tu.

Zatim repeticijom melodije i dinamikom apsolutno uvuče u svoju ideju i ispovest, kao što to radi rečima. I onda se, zabačene glave, smejemo, pevamo, plačemo, njišemo, u zavisnosti od mesta gde nas je Nikola odveo. Sve to treba umeti, a odatle i dolazi umetnost, zar ne? I tako prođe dobar deo svakog koncerta. U poslednjem činu svirke, kada bend ustane sa stolica, tvrđim zvukom i pesmama nas vrate u objekat, malo probude i razdrmaju, kao pas kada izađe iz vode.

Često nailaze pitanja, čuđenje i nerazumevanje za stvaralački rad Nikole Vranjkovića. Razumem one koje se pitaju, jer uz Vranjkovića često se čuje i ona dosadna, dokona, degutantna, disleksična reč na D, koja se danas koristi i čuje tako često kao „dobar dan“. A nama je u glavi sasvim jedna druga reč na slovo D kad je rad Nikole Vranjkovića u pitanju. Jer kada njegova dela slušamo sami, u kući, ili na ulici, stičemo utisak da osećamo sve što nam govori i otkriva nam neke delove nas samih od kojih možda bežimo, tera nas da se suočavam sa strahovima, idejama, koje čovek misli kad je sam.

Sve ono od čega svi beže, pa samim tim beže i od njega. Sve ono što ustvari oplemenjuje. A kada slušamo Nikolu i njegov bend uživo, to su, hteli mi ili ne hteli, vrlo srećni dani i trenuci. Jer nikada ništa nije baš tako i baš tada samo za nas. Osećaj koji se isključivo deli sa najbliskijima. Čista radost, poput dečije.

Taj kontrast, odnos i razlika osećaja u nastupu uživo i slušanju na slušalicama u četiri zida je fascinantno drugačija i ista. Kao podeljenost celine na dva jednaka nepreklapajuća dela. Kao Dihotomija.

 

 

 

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe