-

Nikad trap, samo boom bap – Ajs Nigrutin i Smoke Mardeljano u Zappa Bazi

foto: Marko Popović

Ajzak i Smoke izdali su krajem prošle godine zajednički album. Na prvu, neko bi pomislio da je u pitanju nemoguć spoj, i da Kad goveda utihnu svodi štrokavi apsurd koteškog rep-gurua, kao i nepokolebivi stav mladog heroja beogradskih ulica, koji svaki na svoj način predstavljaju Zeitgeist respektivnih generacija, na nekakav kompromis, te ne može zadovoljiti publiku ni sa jedne, ni sa druge strane. No kako to obično biva, prerana kritika potpuno maši metu, a plod ove neobične saradnje, naročito u živom izvođenju na jučerašnjoj promociji u Zappa Bazi, prikazuje repere izvan njihovih komfor zona, i vidi Smokea kako se oprobava u apsurdnom, iako ništa manje brutalnom humoru, dok se nešto prizemljeniji Ajzak ovom prilikom šeta najmračnijim ulicama betonske džungle.

Pre nego se upustimo u sam nastup, vredi napomenuti da je ovo jedan od onih slučajeva gde je selekcija traka uoči glavnog događaja maltene jednako važna, budući da ovaj kontingent domaće hip hop zajednice bije usrdnu bitku protiv mainstream, naročito, savremenog trap zvuka, u kontinuitetu sa izvornom kulturom, čijoj su popularizaciji i sami pomogli, od sredine devedesetih naovamo. DJ za pultom se stoga pobrinuo da se, pored povremenih intervencija Zapada, na plejlisti nađu masni klasici Istočne obale, uključujući gospodara fristajlinga, Big La, mekani flow Gurua, liričku genijalnost Nas-a, i džezersko kuliranje A Tribe Called Quest. Za ljubitelje „digginga“, bilo je tu takođe i nešto ređih primera, u vidu selekcija iz kataloga J-Livea, Cormegae, i Foxy Brown, sve dok pult – i lokal pun vernih sledbenika ovog zvuka – nije preuzeo drugi DJ, sa megahitovima Dr. Drea, Coolioa, i naših Moskrija i Prti. Za ove setove, koji su ukupno trajali nešto više od dva sata, dovoljni su samo hvalospevi –sve u svemu, fantastična selekcija pravog izvornog hip hop saunda.

foto: Marko Popović

Pozdravivši dvojicu rep razbojnika glasnim ovacijama, publika je bila spremna za pravo ludilo od sahrane na glavnoj, programskoj singlici s albuma, „Umro je trep“, koja izražava, bez ustručavanja, sve što ovaj dinamični duo misli o tekovinama 808ica iz Atlante. Osećali vi isti ubilački animozitet prema našim treperima ili ne, ova gruvajuća procesija pokazala da za prolazne trendove nema mesta u dubokom podzemlju. Složno skandirajući o smrti prokaženog žanra, mlada publika je, zajedno sa dvojicom MCjeva pokazala istrajnost u principima, i vernost tekovinama svoje kulture.

Hronično gladni Ajzak, neminovno je morao da zaprži stvari „Suvom butkicom“, jednom od zaključnih stvari sa sveže ploče, koja demonstrira i njegov producentski pečat, koji se sastoji u kratkom, ponavljajućem semplu, u pratnji sirovog bita, bez puno varijacije i ukrašavanja. Standardna tragična nigrutinska storija o lažnom kajmaku i drugim poslasticama domaće kuhinje obeležena je i Smokeovim izuzetno neobičnim, dosad neviđenim visokim registrom, koji uživo zastrašujuće podseća na Viklerovu karakterističnu boju glasa. Da li je to namerno ili ne, ostaće misterija. Sve u svemu, ovo je takođe bila prva numera na kojoj je DJ Mrki, Smokeova desna ruka i pravi nindža za miksetom, demonstrirao drevnu, generacijama dobro čuvanu veštinu skrečinga.

Potrebno spuštanje je, zatim, počelo na neobičan način – uz pretnje smrću vatrenim oružjem, rane od kojih efektivno može vidati samo „Ulje od čička“. Kao jedna od nekoliko traka s albuma, produciranih od strane legendarnog predstavnika makedonske scene, DJ Gocea, ova je obeležila prelaz u masni, boom bap zvuk seta, u kontinuitetu sa raspravom o tome „Koliko kečega“ je prava mera kečega, i herbalnom terapijom na afrički način, uz pomoć originalne recepture iz glavnog grada Čada. I kao po komandi, roba – naravno, u vidu friških diskova sa albumom, koji su te večeri bili premijerno dostupni široj javnosti – distribuirala se u zavidnim količinama.

foto: Marko Popović

Busajući se u figurativne grudi, smokerski bravado je, uz kolektivne pokliče celog kluba, propisno isprašio sve dušmane i opustošio „Kokošinjac“ na sceni, u čemu mu je pomogao nepredvidivi ajzakovski modus operandi – kovrdžava sila, koja je verna samo teškim bitovima, „telećem“ flowu i drugim silama haosa. Još žešći, i hladni kao severni pol, na drugoj najboljoj stvari sa albuma, „Pederaši“, dvojac zatim adekvatno upoređuje svoj visokokalorični stil sa tankom, prodanom ponudom domaćeg rep kataloga, kojem fali i ukusa i stav.

Nije se dugo čekalo ni na najbolji komad goveđeg liricizma, kada je rep glave prodrmala „Evo ga“, koja je prikazala da u uličnom rečitativu i dalje postoji mesta za staru dobru veštinu, dok su štrokavi Betmen i Robin domaćeg hip hopa seckali Šarčev bit na sitne komadiće. Publika je, čini se, bila više impresionirana Smokeovim rapidnim liričkim rafalom iako je, u biti, metrika Ajsovog versa verovatno daleko zahtevnija.  Čak i kada su je, bliže kraju seta ponovo izveli – a manjak zajedničkog repertoara je, uzgred, bila jedina realna mana ovog nastupa – ove su linije zvučale jednako prekaljeno i sveže, čineći svakog pravog fana hip hopa ponosnim što je „u priči“.

foto: Marko Popović

Ne dnevni red je zatim došla operacija „Deklaracija“, gde je dovijanje u pogledu rimovanja reči koje se završavaju sa „-cija“ dostiglo nov nivo apsurda, nakon čega se prostorijom proširio jedan dosta intenzivan miris. Da se razumemo, to je bila samo „Piletina ispod sača“, stvar iz koje je verovatno i izrasla ova bizarna kolaboracija. Urlajući uz katarzični, produhovljeni refren, publika je dala do znanja da je već duže gladna za starim hip hop gruvom.  A kako se tracklist albuma polako približavao kraju, Smoke je počastio publiku jednom „Vantu Free“ sesijom, kako bi zatim obojica završili repertoar „Čongom“ – inspirativnom beleškom o Đuri mornaru, bademima, i drugim temama za celu porodicu.

Kako je glavni deo programa završen, a ostalo je još više od polovine, dvojac se bacio na starije, proverene komade iz svojih bogatih repertoara. Taj lavovski posao, naravno, nisu mogli obaviti sami, tako da im se, u najboljoj formi, pridružio Ciggie Smalls lično, princ beogradskog disko fanka, Mikri Maus. Zaključivši sveži album sa „BG Zoo“, za koju su, uz pomoć publike snimili i fragment budućeg spota (nećemo da spojlujemo), najreperskiji trojac oplakivao je krvavo zarađene žuljeve na „Ne mogu da rolam više“, odajući, zatim, tajne zanata gangstera koji su „Rođeni u getu“.

foto: Marko Popović

Uz obligatorne hitove iz odgovarajućih diskografija, uključujući antemične „Street Blues 2“ i „To je rap“, jedan od najvažnijih Smokeovih singlova, koji ga savršeno opisuje kao liričara, i Nigrutinov kosmički klasik „Spejs Nigrutin“, na daljoj plejlisti našlo se još gomila hajlatova. Od bitnijeg valja izdvojiti, recimo, chicano rap stvar, „Livin la vida loca“, sa genijalno transformiranim semplom iz „Undenied“ od Portishead, pa zatim i jazzy stvar, „Baš me boli rac“, iz ranijeg perioda Smokeovog stvaralaštva, kada je sarađivao sa kragujevačkim producentima iz LTDFM kolektiva. Ovi momenti, pored gostovanja najvećeg blejača Jankare i Borshcha, koji, nažalost, nije došao „U kabrioletu“, bili su, u tri reči, ništa drugo do koncentrisana doza bogate istorije domaćeg andergraund hip hopa.