U najboljem od svih mogućih scenarija, ovaj tekst ne bi ni nastao. Zajedno sa par desetina ljudi, subotnje veče u Festu bi bilo provedeno solidno, verovatno uz neku uobičajenu ekipu koja bi se sastojala od metal bendova, ali sudbina je htela da bude drugačije. Umesto težine, obećana nam je promocija domaće alternative pod znamenjem Music Pocket Gigs turneje koja se, igrom slučaja, pokazala kao idealna prilika za izdvajanje par boljki domaće scene.
Da ne bude zabune – popularizacija alternativne muzike ne samo što je pohvalna, već i poželjna uoči beskonačne rotacije istih imena, od kojih neka već decenijama ne napuštaju promo postere malog broja domaćih festivala. „Svežoj krvi“ treba dati i prostor i medijsko pokriće, i ovo je fantastična prilika da bendovi počnu od malog – možda u nešto sirovijim uslovima, bez nekog jačeg domašaja (mada je deset gradova već zavidna cifra), ali u lokalnoj, prijemčivoj atmosferi. Ovaj etos, doduše, potpuno gubi smisao kada se vidi kakav je, zapravo, haos čekao posetioce Festa. Na stranu to što je nastup kasnio manje-više sat i po vremena, najveći greh počinjen je još pre nego što je svirka i počela, i evidentan je već na samom posteru.
Stilska, žanrovska uniformnost je, na kraju dana, jako važna stvar, zbog čega se bendovi u ogromnoj većini slučajeva opredeljuju za samo jedan – i shodno tome, organizatori festivala i koncerata funkcionišu po principu „sličan se sličnom raduje“. Iako na prvi pogled kombinacija punk rocka i new wavea s jedne strane, i garažne alternative s druge i ne deluje tako kritično, praksa pokazuje kako ovaj spoj nikako ne funkcioniše.
Otvarajući događaj, Pančevci sa teško izgovorivim imenom Misha Mashina + Mashtrakala pokazali su zašto je prva, svojevremeno dosta popularna kombinacija, s razlogom odumrla o koncu prošlog veka. Iako vidno kompetentni muzičari, demonstrirajući u retkim setnijim deonicama poneka interesantna rešenja, u startu su bili osuđeni na propast zahvaljujući prostoj muzičkoj formuli i oskudnim smislom za humor, koji varira od površinske gluposti do bezukusnih vulgarnosti. S vokalom koji praktično vapi za osamdesetim, bazičnim gitarama, jedva prisutnim klavijaturama i bizarnom, „humorističkom“ lirikom, jasno je da se radi o muzičkom anahronizmu i korenitom nerazumevanju tekstopisca da je linija između dobrog pankerskog anti-intelektualizma i puke banalnosti s godinama sve tanja. Mada, sve ove komentare treba uzeti s dozom rezerve – publici, ponajviše Rusu-hipsteru sa lulom, koji je oživljeno đuskao, se očigledno dopalo.
Nakon ovog fijaska, konačno je na red došla obećana alternativa. Novosađani Vanja (gitara), Andrea (bas/vokal) i Boris (bubnjevi), koji postoje pod imenom Grizete tek dve godine, iza sebe imaju par singlova, ali su uspeli da interesantnom fuzijom garage revivala sa manirizmima tzv. nove srpske scene, u numerama kao što su „Preobražaj“, „Čovek“ i „Holivud“ istraže i sentimentalne i agresivnije aspekte emotivnog doživljaja. Kao što je slučaj sa svakom „zelenom“, ali obećavajućom grupom, mestimični ritmički kiksevi im samo idu u prilog i daju auru autentičnosti – iako bi, bez obzira što to verovatno nije njihova krivica, trebalo izdvojiti činjenicu da se Borisove činele nisu čule uopšte. Kao najveći adut benda, Andrein vokal zrači karakterom, i pokazuje sjajan osećaj za dinamiku, rađajući iskrenu nadu da će u budućnosti bend pametno iskoristiti ovu prednost i stvoriti još više tiših, Mazzy Star-olikih deonica. Sve u svemu, jedan energičan, ali nažalost dosta kratak nastup.
Za kraj, najveća doza frustracije. Ništa nije slutilo na to da će Short Reports, novosadski duo Nemanje Velimirovića i njegove partnerke Nike, sa skromnim gitara/vokal plus bubnjevi setapom uopšte pretendovati na to da pomera granice. Međutim, kada su krenuli da prže, postalo je očigledno da njihov energetski naboj koristi pune kapacitete ograničenog instrumentarijuma. Ovakvim frazama se ne treba razbacivati olako, ali reference na sve i svašta, od očiglednog indie rocka i The White Stripes, preko proto-punka, pa sve do skroz neočekivanog skretanja u teritoriju srodnu Minutemen, pa na trenutke čak i njujorškoj no wave sceni, pokazale su da je bend definitivno na tragu nečeg posebnog i originalnog. Divlje, neobuzdane gitarske deonice, i neuredna ritam sekcija, koja zbog toga još više dobija na karakteru, predstavljaju pravi dašak svežeg vazduha na domaćoj sceni koja se drži proverene strofa-refren formule i plaši eksperimentisanja, kako sa formom, tako i sa trajanjem pesama.
Svi ovi faktori čine jedinu očiglednu manu toliko upečatljivijom. Nemanjina boja glasa i režući akcenat, bez obzira na vrsno, iako možda previše disciplinovano, vladanje celim vokalnim spektrom, korenito ne odgovaraju ovoj razuzdanoj, varirajućoj, eksplozivnoj muzici koja – nije moguće dovoljno naglasiti – prosto vapi za tim da alt. rockerski vokal ustupi mesto hrabrijim, pankom intoniranim modulacijama.
Ovo je, naposletku, važan problem koja proganja domaću scenu, ali postaje predmet spoznaje tek u globalnoj perspektivi – dobrih bendova ima mnogo, i dosta njih poseduje taj neuhvatljivi „X-faktor“, ili bar potencijal koji ih izdiže iz mora osrednjih projekata i čini zaista posebnim. Međutim, retko koji od njih ume da svoje adute iskoristi na pravi način, i ispegla sitne nedostatke, kako bi sutra, uz adekvatnu medijsku podršku, i ciljanje na veću publiku, možda čak postali „kompetitivni“ na globalnoj rock sceni. Zasigurno, prevelik zalogaj za svariti u običnom izveštaju sa lokalne svirke, ali svakako stvar vredna pomena. Kako kažu preko obale – food for thought.
