-

Naslovna Reportaže Nešto što se ne očekuje od svirke - Follakzoid u Elektropioniru

Nešto što se ne očekuje od svirke – Follakzoid u Elektropioniru

Roza Föllakzoid Elektropionir Beograd
Föllakzoid / foto: Nemanja Đorđević

Napravljeni od ostataka Vajla i Mnjenja, kako oni to sami kažu, bend Roza kojeg čine Dušan Damnjanović, Nebojša Kuzmanović i Stevan Ćirović nastupili su kao predgrupa čileanskom Follakzoid-u. Ovo je tek jedan od prvih njihovih nastupa, a upravo su završili i snimanje svog debi albuma. Kao i bend koji sledi, oni takođe nemaju bilo kakve vokale. Pa zbog toga u jednom trentuku Nebojša je morao da se dere “Ćao ljudi mi smo Roza, nemamo para za mikrofon pa moram ovako”. Na šta je neko iz publike dobacio “…ali zato imaš pedale”; Nebojša “…pa samo četiri”. Trojka na bini i četvriti neljudski član, upečatljiva gitara roze boje, sa “školjkicama” koje su čas bile zelene, čas plave, čas sive… šta god da je ono. Muzika bogata zvukom koji za to kratko vreme tera na ples, pomalo i umirujuća, idealna za slušanje u stresnim trenucima. Svirali su relativno kratko, nešto iznad pola sata, a onda je nastupila duža pauza dok se bina pripremala za glavni deo.

Roza Föllakzoid Elektropionir Beograd
Roza

I

Tama. Ljudi su prilazili jedan po jedan, a njihove senke nestajale su u tami koja je okružila prostor. Bila su to pećinska usta neprobojnog crnila, gde se mogla videti samo masa silueta i poneka zapaljena cigareta. Zvuk. Nekoliko trenutaka ga nije bilo, muk i tišina dok bend izlazi na binu, a onda BUM. Nepodnošljivo glasan zvuk sirena izronio je iz te tišine i ponavljao se iznova i iznova. 

Gitarista Domingo Garcia-Huidobro izlazi na scenu vidno prepun samopouzdanja dobija malo pažnje od reflektora, time razbijaći mrak koji je postojao. Njegova crna kratka haljina i mrežaste čarape. Njegovi pokreti tela, dizanje gitare u vazduh uz simulaciju bešenja, pogledi ka publici, celokupna interakcija sa prostorom čine ga magnetom za oči. Glavni karakter od početka do kraja. Prelazeći prstima preko vrata, a drugom rukom upriujući u svetlo zatražio je da se ono smanji i ubrzo sve se vratilo na sam početak.

Zvuk sirena je i dalje trajao. Domingo sada pali sveću, podiže je i laganim pokretima pleše sa njom otkrivajući obrise svog lica, pomalo zastrašujućeg pogleda, koje nije pokazivalo ni jednu vrstu emocije. Zadržava dlan na plamenu sveće na minut, saginje se i u jednom trenutku onaj tračak svetlosti od plamena je nestao. Sirene se polako gase i uzdiže se novi talas koji će neprestano nadolaziti narednih sat i po vremena. 

Roza Föllakzoid Elektropionir Beograd

II

Follakzoid pravi duge i gotovo hipnotičke pesme koje blistaju i udaraju svojim bas deonicama, razvijaju se sporo sve dok ne zaraze vaš um i telo. Njihov psihodeličan nastup nije nešto što se može porediti sa studijskim izdanjima. Šta više, nastupi i albumi nemaju nikakve veze jedno s drugim. Biti na njihovom koncertu je i fizičko osećanje koliko i slušno. 

Nastali su pre više od deset godina, od strane tri prijatelja među kojima je bio sadašnji član, bubnjar Diego Lorca. Druga dvojica su u jednom trenutku napustila bend, ostavljajući ga sa Garcia-Huidobro koji se pridužio 2009. godine kao gitarista, ali ubrzo postao i glavno lice benda. Kada pogledamo bilo koji nastup, to je i sasvim očekivano. Sada četvorka na bini, od kojih samo gitarista ima neku dinamiku, ostali nepomični i jedva uočljivi. Crni duksevi i pomalo savijena leđa, klavijaturista sa kapom na glavi poput nekog lokalnog dilera, drugi šatirane krate kose pola plavo pola crno. Maše glavom tamo-amo potpuno izgubljen u vremenu i prostoru, kao da pogledom traži svog dilera. Bubnjar, jedini deluje trezno, glas razuma benda, mada kada uzmemo u obzir da preko sat vremena udara jedan te isti ritam prosto se zapitaš “na kojim li je on drogama”.

Roza Föllakzoid Elektropionir Beograd

Kada je reč o njihovom zvuku oni kažu da je to proces “pročišćavanja” muzike, izbacivajući sve nepotrebvštine i nečistoće. Time popunjavajući veoma duge vremenske linije sa sve manje i manje elemenata. U njihovom slučaju, manje je više. Krajnji rezultat je jedna ogromna pesma, tačnije delo, bez ikakvih vokala samo poneko mumlanje, mada i za to je pitanje da li dolazi od ljudske osobe. Konstantno pulisranje i lupanje, bum bum bum bum bum, minimalistički bas i elektronika, prekinuti treperenjem reflektora. Tama-svetlo tama-svetlo, čas si u moru silueta, čas vidiš svaki detalj. Zveckanje, buka, grubi prelazak metala o metal, neprikladni glasovi i talasi koji se izobličuju iz trenutka u trenutak. 

Roza Föllakzoid Elektropionir BeogradIII

Sveća sada ponovo gori. Ritual se prenosi na one ispred bine, koji od ruke do ruke prenose plamen. Mogli su se razaznati samo delići to malo nameštaja što je bilo u Elektropioniru, mrlja na zidovima, ali i obrisi sto lica koji su sada pripadali ritualu kojeg je Domingo započeo. Dok je publika držala jedinu vedru i dobru stvar u čitavom tom ništavilu, Follkzoidov muzički jezik se razvijao u nešto uzbudljivije, nejasnije i oštrije, a opet veoma jednostavno i u duhu svega onog što je bilo pre. Plamen se u jednom trenutku gasi, daje mu se novi život, završava svoj krug i vraća se na mesto početka.

IIII

Na sekund dva sve staje. AAAAAAAAAAAAAAAAA. Novi talas nadolazi, sada još glasnije, još oštrije i daleko uzbudljivije. Follakzoid je okružio sve. Pojeo sve na svom putu. I to nam nije pružilo nikakvu milost dok nas je drevni zvuk s Anda uništavao. Napad na sva čula, otvarajući nova. Neprestani talasi, jedna velika pesma i onda muk. Poklonili su se i završili bez reči izgovorene.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Roza Föllakzoid Elektropionir Beograd

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe