Makar jednom godišnje poželite da se ne desi nekakva vremenska nepogoda koja bi odgodila ili otkazala vama važan događaj. Između molbe nebesima da kap kiše ne padne i igranja kontra dodola pomislite ma dobro, neka bude kako bude, biće ponovo prilike (setite se one kiše koja je otkazala Johnny Marra, ne možete, naravno, nije se desila, a ni Johnny se nije desio). No, ako se vremenska nepogoda desi, gotovo izvesno nećete pomisliti da možete u narednim danima dobiti nešto neočekivano dobro, bolje od predviđenog. Festival Dev9t uz Provetravanje nam je pre dve večeri pokazao da je nevezano za kišu bolje od očekivanog moguće.

Zbog (ne)najavljenje kiše čitav lineup Provetravanja je pomeren, te smo sinoć u trajanju od dva i po sata mogli slušati dva beogradska sastava – Consecration i Kanda Kodža i Nebojša. U smiraj dana, većinski mlade posetioce, one željne provoda, muzike, ljubitelje alternativne umetnosti i one koju su odlučili da preskoče poslednju utakmicu četvrt finala Evropskog prvenstva u fudbalu misleći da je pobednik izvestan, pomerao je i zagrevao žanrovski šarenolik trio iz benda Consecration.

Nit’ manje instrumenata na bini, nit’ više proizvedenih zanimljivih tonova, koji su se prolili po ušima posetilaca dok su oni tabanali tražeći svoje mesto pored šanka, kako bi lako mogli da se dopune, ili na brdovitijem delu utabane trave, kako bi imali bolji pogled na binu. Oni koji su ranije našli svoje mesto prepustili su se četrdesetpetominutnom zanosu ove šarenolike Consecration vožnje. Zvuk benda bio je u sigurnim rukama Nikole Vranjkovića koji je gospodario miks pultom, te je bogatstvo zvuka, kosmički teškog rifa numere „Aligator“ lako preneo i van granica koncertnog dela festivala.

U međuvremenu, mrak je u potpunosti pokrio Beograd, a njegovu tminu sekli su snopovi svetla sa bine. Negde usred drugog poluvremena one nebitne utakmice u Rimu, trojku je zamenila startna petorka iz Kande Kodže i Nebojše. Prepoznatljive crne odore, kapiten petorke, Oliver Nektarijević, izašao je sa osmehom na licu.

Između KKN-a i njegove publike postoji fantastična simbioza. Ona se ogleda u prepoznavanju publike u stihovima. Ispred Olivera živopisno su se personifikovali junaci njegovih pesama. Bila je to probrana, ali masovna ekipa koja se raspada zajedno sa svetom, ali se raspada od onog što voli. Ekipa koja tako voli da živi, tako se dobro oseća u trenucima dok luta gradom, sluša nebesku muziku, grli asfalt i magli se. Ona ne zna da odgovori na pitanje „Štastopojo„, jer na kraju dana i nije bitno. Bitan je osećaj užitka koji ekipa proživljava kada iz prstiju Boška Stanojevića poteče baš ta bas linija, koja povezuje svakog člana.

Sinoć je Vladan Rajović bio posebno inspirisan. Ekipe na bini i u publici igrale su kako Vladan kaže, a on je plesao zajedno sa svojom bubnjarskom postavkom. Lica prekrivenog kosom, šamarao je kožu i činele stvarajući dinamiku kojom je dirigovao pokrete drugih, dok je bas bubnjem publiku tukao pravo u grkljan. Tu, ta, tum i „Sve je stalo u (r’n’r)„. Malo je za sreću posetiocima trebalo sinoć. Razbijeni, ali slobodni, išlu su zajedno jer sve je stalo kada Vladan naglasi da treba da stane. No, sve se dizalo na isti signal.

Vladan je osim bunjarske imao i „terapeutsku“ ulogu sinoć. Njegov pacijent bio je Oliver. Nektarijević je između pesama pravio veće pauze razgovarajući sa Vladanom. Očito nešto s njim nije bilo u redu. Između otpevanih stihova hvatao je dah držeći se rukama za grudi. Posle odsvirane „Siroti Ani i Bo„, između redova zahvalnice i poljubaca, Oliver je kratko izustio Nešto se čudno dešava ovde gore. Uhvativši ponovo vazduh objasnio je da teško diše, slabo čuje i da ne zna o čemu se radi.

Objasnio je svoje konsultacije sa Vladanom, ali i Vladanovo terapeutsko objašnjenje – Pa trezan si, slatko je nasmejalo već raspilavljene goste festivala. I pored toga, stvari su tekle po planu, a bend je zvučao moćno. Ništa čudno za KKN. Na Oliverovo Ne prestajem da mislim da, milslim na nju Vladan je uneo posebnu živost, a publika se počela odlepljivati nogama od zemlje jer „Danas nebo silazi u grad„.

Da li zbog Oliverovog umora ili zbog unapred predviđene set liste, KKN je spuštao loptu, ali držao pažnju. Pevajući stihove „Misli dobro“ parovi su se zagrljeni njihali, dok su oni nespareni odlazili do šanka ne bi li se sparili sa svojim osveženjem.

Tonac se recitujući stihove povijao nad pultom držeći se za reglere i potenciometre svog svetlećeg instrumenta. Dodavao je neophodni eho Oliverovom vokalu i prepoznavao situacije u kojima je morao da naglasi jako dobar Boškov prateći vokal. Bio je zaslužan za jasan zvuk svakog instrumenta, a nije nijednu ovaciju pokupio. Tonci su heroji iz senke.

Gitarski heroj na bini nesumnjivo je bio Nenad Pejović. Prilično statičnih nogu, ali jako razigranih prstiju Nenad je filovao u pesmama „Mediteran„, „S.A.T.“ ili, recimo, „Prekidi stvarnosti„. Filovi su pravo malo blago za slušaoce. Ti detalji povezuju akord, liniju, vokal i kontru u homogeni sastav koji nosi ime Kanda Kodža i Nebojša.

Nastup je odisao festivalskom atmosferom, kako po satnici, tako i po publici. Dobro ispomerana publika dizala je prašinu, koja se mešala sa dimom cigareta i proizvodom dim mašine. Sablasna mešavina se u naletima mogla videti golim okom, kako bi je koji svetlosni snop presekao. Ništa čudno za jedan festivalski nastup rok benda.

Možda je bilo čudno što su se veče pre Bjesovi i Repetitor našli zajedno na bini, možda je čudno što se nadamo da kiša neće pasti iako je osveženje preko potrebno, sigurno je čudno što Oliver teško dolazi do daha, a nekima je i dalje čudno da se nalaze na koncertu. Prestanimo se čuditi, što reče onaj simpatični sedokosi član stručnog štaba košarkaške reprezentacije – Sve je to normalno.