Sinoć su grupe Nemesis, Brigand i Seljačka buna prodrmale zidove kluba Doma Omladine svojim teškim i brutalnim rifovima.
Čast da otpočnu čitavu manifestaciju su dobile Nemesis – jedini ženski death metal sastav na ovim prostorima. Ovih pet dama su žestoko i nemilosrdno odradile svoj deo, što je publika jako dobro primila. Njihov koncertni repertoar se uglavnom sastoji iz obrada pesama grupe Arch Enemy uz poneku obradu kultnih pesama Megadetha, Pantere i Deatha. Što je i u redu, s obzirom na to da je bend svoju prvu svirku imao decembra prethodne godine; mora nekako da se počne. Ali pošto su sjajni, uvežbani muzičari, da dobro izgledaju na bini, da pružaju poštenu količinu energije na nastupima i da se dopadaju publici, bilo bi lepo videti ih kako rade na svojim pesmama, jer imaju sve što je potrebno kako bi izgurali svoj autorski rad.
Zatim je na binu stupio beogradsko-pančevački sastav Brigand. Od kako su, krajem prošle godine, objavili svoj album prvenac „Zaplešimo grešnici“ za nezavisnu nišku izdavačku kuću Black Planet Records, beogradska publika je imala priliku da ih čuje nekoliko puta, između ostalog i jednom sa Nikolom Vranjkovićem u Božidarcu. Ko god ih je do sada čuo na nekom od koncerata može slobodno da tvrdi da su izuzetan bend uživo, tako da se očekivalo od njih da pruže još jedan sjajan nastup, u Domu Omladine. I to očekivanje su itekako opravdali. Bend je otpočeo svoj furiozni nastup obradom pesme „Lisac od želatina“ kultnog Jewy Sabataya, takođe predvođen Veliborom Nikolićem, pančevačkim gitaristom i kantautorom. Na takav gitarski rafal su se sjajno nadovezale pesme sa Brigandovog debija (od kojih su najviše zasijale „Heroj“ i „Metak s mojim imenom“) da bi nastup kulminirao prilikom izvođenja pesme „Nevena“ koju je publika ispratila horskim pevanjem njenog minimalističnog, ali sadržajnog teksta. Bend je od početka do kraja odsvirao sve bez greške i pružio zavidnu količinu energije i emocija. U ovom bendu je jedna od nesumnjivo najjačih ritam sekcija na sceni koju čine Ivan Perović i Ilija Kojović i koja je precizna, masivna i ubitačna. Na taj čitav zid buke koji stvaraju samo dva čoveka se nadovezuju bučni, nenormalno prljavi rifovi Velibora Nikolića koji je jedan pravi gitarski antiheroj 21. veka, koji sve radi na svoj način i jako emotivno i iskreno iznosi svoju apstraktnu liriku. Nastup Briganda je ostavio snažan utisak i šteta je što ovaj bend ne svira češće, jer oni svakako imaju šta da pruže, a verujem da ima dosta ljudi koji to tek treba da otkriju.
Nakon Briganda je na binu stupio i najiščekivaniji bend ove večeri – Seljačka buna. Ova grupa je jedna od onih koje mešaju nekakav narodnjački melos sa tvrdim rok i metal zvukom. Samo što je njihov rezultat daleko podnošljiviji od ostalih, pre svega zbog tekstova koji nešto i imaju da kažu i koji se bave nekim aktuelnim temama na jedan dosta šaljiv i sarkastičan način. A nekako i taj njihov kombo žanrova deluje sarkastično. Što ne znači da je ovo jedan neozbiljan bend, oni se dosta trude, kako oko svog zvuka i svirke, tako i oko svog scenskog nastupa koji je prilično zanimljiv. Jako uvežbana strumentalna sekcija u kojoj se non stop smenjuju rifovi Stevana Radoičića i Vuka Kazimirovića, koji prate urnebesnu pojavu i vokalnu izvedbu Ivana Veljkovića je nešto što je publika jako dobro primila. Pošto rade na svom novom albumu „Brljantin! Epik!“ publika je imala priliku da čuje dosta novih pesama (između ostalog i „Boemsku raspadiju“), kao i već dobro poznate pesme sa njihovog prvog albuma „Buna je počela“ kao što su „Mi smo drvoseče“ i „Gotik cica-maca“. Seljačka buna ima prilično jaku bazu fanova što se dalo sinoć videti (čak je došao jedan čovek u invalidskim kolicima, u majci Seljačke bune da gleda koncert) i bend je očito opravdao njihova očekivanja.
Čitav događaj je bio jako dobro organizovan, sve je krenulo na vreme i grupe su se jako brzo smenjivale, odnosno trebalo im je malo vremena da se nameste i da počnu da sviraju. Nekako je bilo čudno videti ova tri benda na jednom mestu pošto se žanrovski prilično razlikuju, tako da se jedna masa, koja je pravila šutku i pevala u prvim redovima za vreme Nemesisove svirke, poređala sa strane i odsedela skoro čitav Brigandov nastup, što je prilično ružno i nepošteno prema bendu. I to ne samo iz razloga što je bend dobar, već on nekome svira valjda, bio bi red da ga neko i sluša. Iako to nije nešto što više ne iznenađuje, svakako je nešto što treba ispraviti pod hitno. Publika treba da ispoštuje sve bendove koje je došla da gleda (ili ne gleda), bar da im pruži koliku toliku pažnju. A to, da li je bend dobar ili ne, neka proceni sama, ali tek nakon što se upozna s njim.
