Ponekad vredi stati i zamisliti se o očiglednom – pored toga što zvuči prijemčivo sluhu, šta Changeover zapravo znači? Prostu sezonsku tranziciju između dva godišnja doba? Nekakvu željenu epohalnu transformaciju? Ili možda promenu koja je nevidljiva, skrivena u nama samima? Interpretacija, baš kao i dobrog zvuka, koji je ove sveže večeri ispunjavao hodnike Doma Omladine, KC Grada i Drugstorea i klubova u Cetinjskoj, nikada ne manjka, a ova otvorenost i pluralnost je verovatno i najbolji aspekt festivala.

Na „mestu zločina“ u misterioznoj hali Dim, kada su se stvari već uveliko zahuktale, publika je naišla na jedan pravi kuriozitet koji je, spoiler alert, bio jedan u nizu mnogih večeras. Naime, estonski umetnik, Mart Avi prolazio je kroz riskantnu proceduru disekcije šablona alternativnog R&B-ja i popa, sa uverenošću vizionara koji  oberučke prihvata obrise još uvek nepostojeće sutrašnjice.

Sa bitovima i vokalima koji, iako minimalni, po raskošnosti mogu da pariraju neponovljivom albumu „Embrya“, Mart je kaskao po sceni u opipljivoj koreografiji, ne strahujući da, u trenucima najvećeg intenziteta, svom silinom nogama udari u podijum, kako bi publiku momentalno probudio iz stanja uljuljkanosti.

Nažalost, akustika prostora je takva, da jednostavno nije podatna ovakvoj vrsti senzualnog, nižeg registra kakvim obiluje njegova poslednja ploča „Blade“. Ipak, šteta je bila zanemarljiva, a graciozan set je zaokružen i malim dodatkom u vidu akustičnog dueta Marta sa starim prijateljem iz bivšeg benda kojeg, kako sam kaže, nije video sedam godina.

Nakon Avija, na scenu se popela devojka kojoj je polovina tela bila zaklonjena ogromnim belim kičastim šeširom, izazivajući zbunjene, ali i znatiželjne poglede iz publike. Osim svojim izgledom, Letonka Elizabete Balčus pažnju na sebe ubrzo je privulka i svojom elektro/dark pop kombinacijom. Uz nešto mračnije ritmove nižeg tempa, Elizabete je usporeno plesala, odajući utisak da je koreografija u potpunosti jednako važan deo celog njenog nastupa.

Elizabete je na svoje vokale dodavala razne efekte, pa je bilo trenutaka kada je zvučala kao nevina devojčica, ali i trenutaka kada je zvučala kao da je zaposednuta đavolom, što se jasno odražavalo i u njenim očima i njenom pogledu kojim je streljala publiku. I sama muzika koju stvara na trenutke je zvučala kao da dolazi direktno iz pakla, posebno u trenucima kada je u svoje pesme loopovala flautu.

Dospevši na vreme da probude publiku iz vizije sive budućnosti, kako bi je zatim provukli kroz sopstveni mlin štrokavog, agresivnog noise rocka i post-punka, češki sastav Sinks je takođe ponosni autor istoimenog longpleja, koji zasigurno zaslužuje počasno mesto na plejlisti svakoga ko prati aktuelnu scenu.

Toliko vešti u tome što rade, da bi u neznanju lako mogli biti pomešani sa kakvim prvoklasnim britanskim bendom, gitarista-vokal Antonín, basistkinja Vendula i bubnjar Peter su svoje instrumente, zajedno sa publikom u Elektropioniru, dobro protresli, pokazujući da se vešto snalaze u disonantom, bučnom haosu, antemičnim hookovima, ali i čas utučenom, čas borbenom liricizmu.

Duži set, koji bi se zasigurno dopao fanovima Opus Kink (koji su nastupili juče) i Squid, pokazao je da se pank ne samo koprca, već da je dalje sposoban da razvali sve pred sobom, istovremeno zadovoljavajući hirove onih koji od muzike traže nešto promišljenije od kvazi-anarhističkih floskula.

Koncertno veče u sali Amerikana Doma omladine Beograda, otvorio je slovenački trio Pantaloons, a nekonvencionalnost ovog benda ogledala se u njihovoj postavi. Obučeni u bade mantile i izdanja za plažu, Pantaloons, koji nastupaju sa bubnjevima, saksofonom i suzafonom, su u Amerikani od prvog minuta napravili atmosferu prave letnje žureze. Veseli i razigrani fanki džez ritomovi, spakovani u formu pesama elektronske muzike i sa povremenim brejkovima, lako su razgalili publiku, koja sa đuskom nije stala tokom celog nastupa.

Verovatno i glavno pitanje koje se može postaviti nakon izvedbe ove trojke, je zašto bi ijedan bend nadalje koristio bas gitaru. Suzafon jeste instrument koji nema široku primenu, ali bi bilo veoma zanimljivo čuti kako bi zvučalo kada bi zamenio bas u nekom bendu standardnije formacije.

Svako ko prati Tiny Desk nastupe, setiće se izvedbe benda Moon Hooch, sa dva saksofona i bubnjevima, ili njihovog nastupa u gužvi na autoputu. E pa Pantaloons rade jednu sličnu priču, s tim što muzika koju pravi ova slovenačka ekipa ipak deluje “tečnije”, odnosno kao da je odrađena sa većom lakoćom, a same pesme zvuče dosta kompaktnije i bolje koncipirane.

Svirka u Amerikani nastavljena je u nešto opuštenijem ritmu. Poreklom iz Varaždina, Seine su publici demonstrirali svakolik, pomalo pank, pomalo art pop saund, koji je izazvao izuzetno pozitivne reakcije publike. Žive izvedbe pesama s aprilskog, krajnje svedenog albuma „Naizust“ verovatno bi se pojavile kao iznenađenje onima koji nisu upoznati sa činjenicom da su u pitanju, kako sami za sebe kažu, „tri lika“. Stvar je u tome da, iza zaista jedinstvenog glasa koji, kada ne evocira unutarnjeg Roberta Del Najau, vrlo lako može biti pomešan sa ženskim, zapravo stoji tekstopisac benda, Ivan Ščapec.

Seine, bend sa lajnapa ovog festivala koji je verovatno najviše puta do sada nastupao u Beogradu, uspeo je da ostane nepredvidiv i, u znaku festivala, odsvira poprilično raznolik set. Ščapec je čas svirao akustaru, čas bas, čas klavijature, basista je povremeno umeo da ostavi svoj instrument i da se bavi samo elektro delovima pesama, dok se bubnjar često smenjivao izmedju svog elektro i regularnog seta. Seine su bili su i jedni od malobrojnih sa merch-odsekom, te su fanovi mogli nabaviti fizičke kopije u izdanju legendarnog Moonlee Records.

Beogradskoj publici u maloj sali Doma omladine premijerno se predstavio i zagrebački duo Subota. Ovaj projekat formirale su Ivana Ljubičić (Amio) i Tena Rak (ŠećeЯ, ex Vlasta Popić), i može se reći da se dosta razlikuje od njihovih indie, triphop i šugejz bendova. Projekat je tokom godina nastupao u više različitih oblika, a na ovom nastupu Ivana je bila zadužena za atmosferični drone, dok je Tena sve to pratila na bubnjevima.

Njihov nastup u punom klubu, u koji se većina prisutnih u Domu omladine sjatila po završetku Pantaloonsa u Amerikani, pratio je i u potpunosti odgovarajući vizual prepun gličeva u pretežno aesthetic paleti boja koji je, reklo bi se, bio podjednako važan deo nastupa ovog dua. Muziku koja je i sama bila gličasta, povremeno su šarali i atmosferični vokali, provučeni kroz brojne filtere, koji su nekad samo glasovima dopunjavali pesme, a nekada imali i tekst. Po završetku njihovog nastupa, sala se u potpunosti ispraznila, pa su posebne pripreme za poljski sastav Siksa mogle da počnu.

Na šta vas asocira Siksa? Na prvi pogled, sve po propisima – nimalo suptilno ime, koje je zapravo poljski sleng za seksualno privlačnu, naivnu devojku. Dvoje članova, basista Buri i pesnikinja Alex, oboje sa zavidnom umetničkom pozadinom, andergraund noise-punk-riot grrrl žanrovski kombo sa, mogli ste i sami da pogodite, političkom tematikom. I konačno poslednji album, koji sve to sumira u „tri crte“. Mislite da ste ukapirali šablon? Ako je odgovor potvrdan, niste ni svesni koliko grešite.

Kako je Alexin uvodni govor, iako preterano detaljan u objašnjavanju pozadine njihovog performansa, naime, u pitanju je basna na poljskom, zapravo alegorija o političkim zbivanjima u njihovoj zemlji, u kojoj su glavni likovi životinje. Pozvana da radi „šta god želi“, publika zapravo, barem u zamisli autora, nije trebalo ni da bude strogo ograničena od izvođača jer se, ubrzo nakon prvih valova distorzirane buke, Alex u kostimu veverice spustila među prisutne, i tamo ostala do kraja električnog, eksplozivnog i pre svega šokantnog performansa.

Izraz „ostala“ upotrebljen je tek uslovno, jer je ova umetnica sa apsolutno nadljudskim kapacitetom pluća urlala, skičala, zavijala, „repovala“ i šaputala neprekidno u trajanju od pola sata, skačući i penjući se po svim delovima omanjeg Kluba Doma Omladine koji su za to bili iole pogodni, ni na ternutak ne spuštajući prodoran pogled sa osobe koja je imala tu sreću da s njom stupi u interakciju.

Iako, na kraju, nije baš najjasnije šta se u basni tačno desilo, a nenaviknuta publika se, s par izuzetaka, pokazala kao prilično stidljiva i ne naročito receptivna za ovakav vid oslobađanja, ovo primalno, neponovljivo iskustvo će zasigurno ostati urezano u najprimalnija sećanja onih četrdesetak prisutnih.

O koncu ovog performansa, zaputili smo se nazad u Amerikanu, gde je nastupao renomirani norveški saksofonista Bendik Giske, čija su kreativna sredstva materijalnost, fizička izdržljivost, ali i stavljanje u prvi plan svih slabosti i manjkavosti našeg telesnog obličja. Muzika čija intelektualna pozadina obitava u domenu queer-teorije, u praksi pripada školi post-minimalizma, sličnoj onoj Colina Stetsona i Francesca Messinae, sa mestimičnim primesama dronea.

Dajući ritam tapkanjem prstiju po instrumentu koje, umesto da ga prikrije kao fizički eksces, spremno prihvata kao deo performansa, Giske je, pod reflektorom koji je padao na njegov sugestivan, mrežasti gornji deo, istraživao senzualnost i lepotu putem ređanja serija rapidnih tonova, ispresecanih mestimičnim skokovima. Međuigra prelepo reverbiranog zvuka, osvetljenja i njegovog prisustva na sceni pokazala je da se u „ozbiljnoj“ muzici itekako može uživati, i da za to nije potrebno ništa više od otvorenog uma i spremnosti da se čuje nešto novo i neobično.

Šarenilo i nekonvencionalnost započeti prvog dana festivala nastavljeni su i ove večeri, sličnim a možda i jačim intenzitetom. Raznoliki program prosto će svakom posetiocu omogućiti da pronađe makar neki bend koji mu se sviđa i koji će nastaviti aktivno da prati i nakon festivala, ali će mu definitivno ponuditi i dozu iznenađenja, dozu nepredvitivosti, a možda i doživljaja koje dugo, dugo neće zaboraviti. Vidimo se večeras, na poslednjoj večeri festivala.

Autori: Nikita Šestak i Uroš Matović