Nakon 27 godina, glavni grad Srbije, konačno je ugostio jedan od najvećih bendova u istoriji rok muzike, legendarni Mudhoney. Pored njih, kao predgrupe, nastupili su Repetitor i Threesome, pa se može reći da je Beograd sinoć bio najbučnija evropska prestonica.
Bacanje novčića odredilo je da veče svojim koncertom otvori Repetitor. Boris, Ana-Marija i Milena, oko 21 i 15, stupili su na scenu i od starta krenuli onako kako jedino i umeju, žestoko i beskompromisno. Energičnom i furioznom svirkom najavili su ono što nas čeka do kraja večeri, a u toku polučasovnog seta isporučili su zavidnu dozu bunta, besa i buke. U publici negde oko pedesetak prisutnih, mahom maloletne curice i dečaci, na čijim licima se moglo videti zadovoljstvo što slušaju svoje heroje. Pevaju, vrište, prave sporadične šutke – odlično se provode. Grupa sa bine servira dobro poznate stvari „Životinje“, „Laka zabava“, „Ogledalo“, ali i jednu (bar meni) novu, koju do sada nisam imao prilike da čujem, a koja ima radni naziv „Metal“. Repetitori praše bez pardona, na sceni deluju usvirano i živo, i prava je šteta što nisu imali prilike da odsviraju barem još nekoliko numera. Priliku da se uvere u njihov kvalitet nedavno su imali i kineski poštovaoci glasnog pank-roka, a njihov nastup na tamošnjem festivalu bio je pravi trijumf. Nažalost, zbog viznih prepreka, propustili su (za sada) priliku da i na liverpulskom festivalu pokažu svoj potencijal, međutim, verujem da će biti još mogućnosti da se probiju i na ostrvskom muzičkom tržištu. Repetitori to, nedvosmisleno, zaslužuju. Poslednja pesma na repertoaru bila je „U pravom trenutku“, nakon čega ova trojka napušta scenu, kako bi oslobodila prostor za nastup nove trojke.
Nedugo potom, Uroš, Pjer i Jovana iz sastava Threesome zauzimaju svoja mesta na bini i kreću da gitarskim rafalima rešetaju sada već nešto brojniju publiku. Veoma raspoloženi za svirku, presrećni što im se ukazala čast da dele binu sa američkim velikanima, nema sumnje, njihovim idolima, priuštili su okupljenima svoju verziju moćnog surfa. A to je zvučalo moćno, da moćnije ne može biti. Pjer je većinu vremena proveo skačući sa svojim basom. Posebno inspirisani gitarista Uroš, pentrao se po različitim komadima opreme, preskakao ogradu, silazio u publiku, ali, odmaknite se momci, najveći utisak je, ipak, ostavila bubnjarka Jovana. Krhka, nenametljiva devojka plave kose, za koju ni u kom slučaju ne biste mogli reći da svira u surf pank bendu, pogotovo bubanj, silovitim lupanjem stavljala je svoj omiljeni instrument na muke. Sve je pucalo u Domu omladine dok je snažnim udarcima samouvereno održavala ritam. Čak su i tehničari morali da reaguju, postavljajući nekakve tegove, jer je pod naletima njenih palica, bubanj konstantno bežao. I pored raznoraznih vratolomija njenih kolega iz benda, Jovana je, a da nije ni ustala sa stolice, kako se to popularno kaže, ukrala šou. Kada je o numerama reč, drago mi je da su izveli lične favorite „GTO Crash“ i „Dancefloor“, a za sam kraj seta ostavili su njihovu najpoznatiju pesmu „Chasing the car“.
Nekoliko minuta pre početka koncerta zvezda večeri iz Sijetla, sala je bila dupke puna. Klincima sa početka izveštaja, u prvim redovima sada su se pridružili deset, petnaest, dvadeset godina stariji obožavatelji rodonačelnika grandž pokreta koji je iznedrio, posle Beatlesa, možda najveću muzičku atrakciju u istoriji rokenrola. Naravno, reč je o Nirvani, koja je zauvek zakucala Sijetl na svetskoj muzičkoj mapi, čiji se albumi i pesme svrstavaju u antologijske. Mnogi kritičari smatraju da je smrću Kurta Cobaina i grandž doživeo krah. Međutim, nakon prošlogodišnjeg koncerta Pearl Jama u Poljskoj, kome sam imao priliku da prisustvujem i sinoćnog spektakla sastava Mudhoney, mogu samo da parafrazirajući konstatujem, grandž nije mrtav.
Nešto malo pre 23 časa, na binu Amerikane izlazi četvoročlana banda u sastavu Steve Turner (vodeća gitara), Guy Madison na basu, Dan Peters za bubnjevima, predvođeni pevačem Markom Armom, takođe, sa gitarom u rukama. Od početka kreću žestoko sa „Suck You Dry“, i to je jedina pesma sa albuma „Piece of Cake“ koju su izveli sinoć. Raspamećena publika odmah pravi žestoke šutke, a ranije pominjani gitarista benda Threesome, direktno iz bekstejdža, preko bine, preskače zaštitnu ogradu i time otvara sezonu mnogobrojnih crowd surfinga te večeri. Refreni poput početne pesme ili „Into The Drink“ i „I Like It Small“, idealni su za headbangovanje i pevanje čvrsto uzdignutih pesnica. Naoružani teškim rifovima, članovi benda deluju naloženo na svoju svirku, kao da su juče izašli iz garaže, a ne da imaju skoro trodecenijsku karijeru iza sebe. Arm, uz nezaobilazne glasovne egzibicije, menjajući skupocene predmete iz svog gitarskog arsenala, prenosi svoju šoumensku energiju na verne fanove, a ovi, uzbuđeni što najzad imaju prilike da uživo čuju svoj omiljeni bend, teraju i obezbeđenje da se preznoji, tako da su čitav nastup morali da provedu pazeći da se zaštitna ograda ne sruši.
Turnerove ubitačne solaže odjekivale su Domom omladine, dok je ritam sekcija gruvala rasturajući bubne opne svih prisutnih. Prštali su neušećereni i masni rifovi, a kad je bend započeo „Touch Me, I’m Sick“, nastalo je pravo kolektivno ludilo za jedan od najupečatljivijih momenata večeri. Nakon toga, Arm ostavlja gitaru i ostaje samo sa mikrofonom u ruci. Dok je bend iza njega svirao „I’m Now“ ili „What to Do with the Neutral“ on je pravio grimase i izvijao se na bini poput Iggy Popa. Još uvek ima to u sebi, još uvek svojim scenskim pokretima ume da provocira i sada, sa pune 53 godine, i dalje je onaj isti drkoš s kraja 80ih i početka 90ih godina. Furioznu završnicu oficijelnog dela koncerta članovi sastava Mudhoney započeli su dvema obradama koje se savršeno uklapaju u koncept benda i njihovih live nastupa. Prvo su izveli „You Stupid Asshole“ grupe The Angry Samoans i buntovnu „Hate The Police“ (u originalu izvodi grupa The Dicks), koja uzrokuje isti efekat kao i ranije odsvirana „Touch Me, I’m Sick“. Nakon toga sa „Chardonnay“ i „The Only Son of the Widow from Nain“, obe sa aktuelne ploče „Vanishing Point“, finiširaju koncert i uz zahvaljivanje napuštaju binu.
Nisu nas dugo držali u neizvesnosti, i sa zamućenom „Mudride“ sa „Superfuzz Bigmuff“ izdanja, i ponovo sa Armom na gitari, otpočeli su bis. Kompletno koncertno ushićenje za potpisnika ovih redova usledilo je kada su jednu za drugom odsvirali dve najomiljenije stvari „Here Comes Sickness“ i „In ‘n’ Out of Grace“, kojom su potpuno oduvali sve koji su se u tim trenucima nalazili su prostoru DOB-a. Za sam kraj odsvirali su „The Money Will Roll Right In“ obradu sastava Fang, i tako, na najbolji način, zapečatili dugo očekivani premijerni nastup u Srbiji.
Kad sam se probudio danas, u ušima mi je i dalje odzvanjalo od glasnih distorzija kojima su me bombardovali Repetitor, Threesome i Mudhoney. Beogradski bendovi imaju sve predispozicije da budu (ako već i nisu) glavni nosioci srpske alternativne scene i jedva čekam njihova nova izdanja. Famozni Mark Arm i družina prikazali su vanserijsku sviračku formu i jedinstvenim, blatnjavim i vatrenim setom, priredili istinski pank rok uragan. Pišite umrlice nekom drugom bendu, Mudhoney je tu i ne ide nikuda.
