Nesumnjivo bi bilo zanimljivo anketirati tih pedesetak ljudi koji su juče posetili Elektropionir, i pitati ih da u jednoj rečenici daju ime stvaralaštvu Vrooom – multimedijalnog čeljadeta Marka Grubića i ekipe iz Beograda, nastalo o koncu prošlog milenijuma, koje se tokom svih ovih godina razvijalo ne puko diskografski, već i u domenu teatra, filmske muzike i svakolikih umetničkih performansa. Višestruko odlikovani sastav predstavlja od samog nastanka autentičan, originalan zvučni koktel, bez premca, čak i na svetskom nivou. A zašto apsolutno niko ne zvuči kao oni, pokazali su uspešno svojom večerašnjom rafalnom paljbom od petnaestak pesama, uključujući i par obrada.

Već od prvih tonova, i širenja guste zavese iz do maksimuma „odvrnute“ dim-mašine, postalo je jasno da Vrooom nije još jedan u nizu projekata sa pitkim materijalom, tu da udovolje široj potrošačkoj masi. Neprobojnost se ogleda u nestandardnom kompozicionom pristupu benda, koji tretira standardnu pop-strukturu kao polazište, ali je korenito dekonstruiše, izvrće unatraške i preslaže, tako da finalni rezultat izgleda potpuno tuđe, iako sastavljen od dobro poznatih kockica. Slobodnije rečeno, zamislite scenario u kojem se, umesto hip hopa 1990-ih i duba, trip hop napajao sa izvora alternativnog rocka, i da u njegovom začelju ne stoje tmurni engleski street-umetnici, već cirkuska trupa, sa redovnim turnejama na liniji Balkan-Bliski istok, i snažnom ljubavlju prema new waveu i narodnoj muzici. Opisan u dva reda, vrooom ove mašine zvuči upravo ovako.

Shodno tome, uvod u koncert započet je duvačkim segmentom, koji je zvučao taman toliko poznato, ali i neuhvatljivo, da ne dopusti da dokučiš odakle je zapravo preuzet. Naglo prekinut vanrednošću „Privremenog stanja“, ustupio je mesto pastišu britanske elektronike 90-ih, koji, uprkos svemu, zvuči nepogrešivo domaće. Mešanje od dva do tri ženska vokala na svakoj pesmi, ne računajući prstohvat solo-vokalizacija, garantuju punoću zvuka kakvom retko koji aktuelni bend može da se pohvali, prelazeći bez najave iz tiših deonica, u alarmantnu viku iz megafona.

Skladno višeglasje na sledećoj stvari, „Izlaz“, koja bi komotno mogla da se nađe na istoj plejlisti sa, recimo, Bebi Dol, Zanom i srodnim izvođačima, zajedno s ostatkom aranžmana, bila je vernija radio-formuli, sve do orijentalnog bridža, na kojem je elektronika potcrtana „živim“, orijentalnim klarinetom. Efemerna sugestija electroclash fazona u maniru Le Tigre, ostavljena na ovoj traci eksplodirala je tek na sledećoj, „Svima treba ljubav“, i gradila lep kontrast u odnosu na tiše delove, gde su vokalistkinje nežno prenosile glavnu poruku pesme.

Ako bi se, međutim i mogla izdvojiti retka slaba tačka ove svirke, onda je to zasigurno mešanje engleske sa srpskom lirikom. Nije da ova prva varijanta zvuče loše, ali je činjenica da njihovo mestimično preplitanje u okviru jedne stvari deluje, u najmanju ruku, nezgrapno i čudno. Taj prijem, prisutan i na studijskim albumima benda, ponajviše je parao uši na neodložnoj, i inače sjajnoj, „This Time“, ali publika, u sveopštem haosu, nije marila za ove detalje, đuskajući sve više i približavajući se napred bini. A, kada je počeo da kida metalni sner sa „Zašto“, jedne od najžešćih i najboljih pesama benda, a intenzitet naracije vokalistkinja rastao, postalo je jasno da će druga polovina koncerta biti još šarenija. Sonični kaleidoskop se, sa ponovnim upletom klarineta, zaleteo u haotičnom vihoru, kako bi isto tako iznenada nestao, brzo kao što se i pojavio. Sve je proletelo toliko brzo, da se svest o odsustvu firmirane harmonike, zaštitnog znaka Vroooma, javila samo na sekund.

Magična od početka do kraja, ponajviše u haotičnom bridžu, „Control“ je kazivala da je jedini mogući scenario u kojem su Vrooom inspirisani zvukovima Zapada, isti onaj, u kojem ga menjaju u nešto karakterističo njihovo. Sličan dojam ostavila je i „Buđenje“ – fantomski odjek eksperimentalne scene, koja kod nas nikada nije zaživela u pravom smislu.

Ako dosadašnje „kritike“ predstavljaju, u široj perspektivi, beznačajno cepidlačenje, teško je preneti rečima osećaj razočarenja izvedbom, u određenim krugovima kultne, stvari „Kao Adam u rano jutro“, izvedene u novom aranžmanu, gde duvački registar uzima mesto magične vokalne mantre bivše članice benda, Vladislave Đorđević kakva, uzgred, nastaje samo jedanput u karijeri, kada se „zvezde poklope“. Iako su strofe izvedene vrsno od strane devojaka, nedostatak reggae-gruva, svojstvenog studijskoj verziji ove pesme učinio je negativan dojam još opipljvijim.

Srećom, bend je brzo nadoknadio propušteno na najboljem performansu za ceo koncert, kartom pravo do Bristola, u vidu „Can’t Stop„. Senzualni solo-vokal, na momente evocirajući Björk, bestežinski klavijaturski stinger, kao semplovan s neke house ploče i stabilan ritam, koji je pri kraju eskalirao u instrumentalnu eksploziju bili su, kao celina, prava radost za uši, lagano parirajući staroj gardi trip hopa.

Tribalni ritam, praćen megafonskim obaveštenjem uveo je ornu publiku u jedinu obradu za veče – dinamičnu interpretaciju „Rock the Casbah“ od The Clash, gde se, iznenađujuće, srpski tekst uklopio idealno, čuvajući punk rock energiju u neizmenjenom vidu. Ovaj naboj prenet je i na orijentalni big beat rejv autorske „Undersense“ koja predstavlja pravi žestoki trip i pokreće udove u automatskom zanosu. U tom smislu, ni rokalica „Ludvig“, s druge ploče Ventilacija, nije zakazala.

Dubstepovskim vibriranjem basa i „afričkim“ ritmom obeležila se i jedna stvar koja, čini se, do sada nije bila oficijelno izdata, i čija lirika govori o digitalnom dobu u kojem seks nestaje kao nepotreban višak. Za njom je usledila klasična „Missreality“, postavljena kao kolaž, čija harmonija počiva na kombinaciji potpuno disparatnih delova – uslovno „francuske“, lagane pop-melodije, tvrde fanki bas linije i udarne elektronike – i koja, da li uprkos, ili baš zahvaljujući tome, zvuči fantastično. A kad smo već kod disparatnosti, „Problem“ benda Šarlo Akrobata, nikad nije zvučala tako mračno i mistično, kao u večerašnjoj eksperimentalnoj, elektronskoj izvedbi. Istina, „sve je više stvari koje prolaze“, ali dobra muzika očigledno nije jedna od njih.

Počastivši prisutne, za kraj, jednim solidno dugim medley-em i laganom „Izlaz“, bend je završio set, bez puno gubljenja vremena, ostavivši iza sebe fantastičnu atmosferu i puno utisaka iskrenog oduševljenja. Iako bi bilo još prijatnije da je set trajao kojih 15 minuta duže, Vrooom su, i bez toga, ponovo opravdali svoj status dobro čuvane tajne domaće alternativne scene, koja nikada ne prestaje da iznenađuje svojom jedinstvenom i retkom pojavom.