Vreme za skupljanje crkavice za stare dane ili želja za novim početkom? Zar zbirno oko 200 miliona prodatih albuma nije dovoljno za penzioni fond? Dođavola, ko će to znati. No, jedino što je sigurno provereno je činjenica da je prošlogodišnja „The Stadium Tour“ zajednička turneja bendova Motley Crue i Def Leppard (sa sve gostima Poison, Joan Jett and the Blackhearts + Classless Act) po Americi bila najposećeniji koncertni događaj na tom kontinentu.
Evropa je drugo, i kao takva ostavljena je za tekuće leto. A u Budimpešti tog ponedeljka pred kraj maja zaista beše leto. To lepo vreme je izmamilo dosta samofinansirajućih šetača, ahm, publike do nove budimpeštanske „MVM Dome“ hale. U predvorju hale beše gužva, što oko štandova sa sve paprenim cenama, što oko barova sa tekućinom. U samoj hali stolice u parteru, i publika koja je polako zauzimala mesta. U hali kapaciteta 12.200 mogućih duša, da sam prebrojavao, čak i u snu, zaustavio bih se verovatno na cifri od otprilike 9500 svedoka i to bez plaćene dnevnice i besplatnog puta sa sve skupom cenom karte za događaj.
Događaj je otvorio Def Leppard u najavljeno vreme, tačno u 19.15h. Od sada već davne 1987. Def Leppard je (dakle izuzimam prva tri ODLIČNA albuma), postao i evidentno ostao uredan i krajnje profesionalan bend. I takva skupina sa devet ruku, nimalo se ne šteka. Kod njih je sve transparentno. Nema laži, nema prevare. Svih pet članova benda na vrhunski način obavljaju zadatke iz svoje primarne i sekundarne delatnosti: sviranja i uveseljavanja. Teren su ispitali sa pesmom „Take What You Want“ sa aktuelnog albuma „Diamond Star Halos“. Zvuk fantastičan, svetlosni efekti prate fabulu radnje, video zidovi takođe. Idealno za razmrdavanje. Komešanje publike i prvi veliki huk odobravanja usledio je na stratu sledeće pesme: „Let’s Get Rocked“. Stari lisci znaju kako se gradi koncert, ispunjen generacijskim hitovima. A hitovi su bili sledeći: „Animal“, „Foolin’“, „Armageddon It“ (ai, ne AI, već ai, kako svi pevaju prateće vokale, fantazija, Bre!).
„Kick“ takođe jedna od aktuelnih pokazuje kakav snažan udarac ovaj Leopard može da zada. Bolji bas bubanj odavno ne čuh na nekom koncertu. Posle udaraca se došlo do spuštanja atmosfere sa niskom sporijih pesama: „Love Bites“, „Promises“, „This Guitar“ (sa sve Elliotom Joeom i akustičnoj gitari u rukama mu) i „When Love and Hate Colide“, koje su svojim sentimentom, proizvele horsko pevanje. „Rocket“ je vratila tempo koji ja volim, ne brže od života, ali jako, samo jako. U znak sećanja na preminulog gitaristu Steve Clarka, Vivian Campbell je tokom izvedbe emotivno nagruvane „Bringin’ On the Heartbreak“ svirao belu „Les Paul“ gitaru. Instrumental „Switch 625“, osim što je dokazao da su pomenuti Campbell i Phil (ne izlazim iz teretane) Collen strahovito dobar i inteligentan gitarski par, doneo je i bubnjarski solo nasmejanog Ricka Allena.
„Hysteria“ je usledila, sa sve histerijom publike koja je uglas otpevala i naredni triling pesama: „Pour Some Sugar on Me“, „Rock of Ages“ i finalnu „Photograph“. Ah, fotografije benda iz svih perioda karijere, koja traje duže od četiri decenije su se lepile jedna na drugu na video zidovima, vraćajući nas malo starije u vreme kada su Def Leppard vladali svetom. No, Def Leppard, sa svojim stavom i radošću muziciranja koja se mogla primetiti na licu svakog člana benda i dalje imaju šta da ponude i s obzirom na njihovu formu a i komercijalnu firmu to može da potraje. Odlični 5.
Nakon pauze i pripremanja bine, te uvodnih taktova kompozicije („Requiem in D minor“ – W.A. Mozart) onog starinskog majstora što je od prodaje čokoladnih kugli zaradio dovoljno da otvori mrežu kladionica, na binu su uz gromoglasnu buku, jeku, upaljena svetla izašli zvezde potkrovlja, suterena, haustora i ostalih čudnih mesta, stanovita skupina poznata pod imenom Motley Crue, sa sve novim gitarošom John 5, (ex- David Lee Roth, Roba Zombie i Marilyn Manson).
„Wild Side“ za početak. Jes vala divlje, tutnjalo je to i jače nego što treba. Vince Neil se glasovno borio sa muzikom ne bi li mu vokal ikako došao do izražaja. Dve prateće „eurokrem“ pevačice oskudno (a kako drugačije u Crue konstelaciji) obučene su više koristile u sklopu estetske službe. No, tu pesmu svi znaju, i to je poenta celog Crue koncepta: dva savršena albuma, tri skoro odlična i nekoliko dobrih pesama + neke obrade, to je njihov amanet sa muzičke strane, šokantne ispovesti, ohoho seksa, prljavštine (reče li neko „The Dirt“?), glupiranja, uvek dobro odabranog imidža su deo druge strane koja se lako da pretvoriti u Crue magiju. Ko hoće svirku neka ide na Dream Theater, ovo je white trash cirkus, najbolji, najraspadnutiji, najbučniji (ne)organizovani haos uz sve tehničke mogućnosti današnjice. Što, opet mi nije jasno, kako nije dovelo do toga da „overdabuju“ Vince Neila, bilo bi to lekovito.
ŠBBKB, „Shout at the Devil“ (mikrofoni za prateće vokale vise sa elemenata koji na sebi imaju led lampe u obliku obrnutog krsta), „Too fast For Love“, dovoljno za reminiscenciju zbog čega volim Crue, čak i ovako skaradne. „Don’t Go Away Mad“ divna pesma na albumu. I ako je neko smeo da napiše pesmu sa nazivom „Saints of Los Angeles“ to su upravo oni, i bilo bi zaista savršeno da se taj kredo i čuo u opštoj buci nadjačanom zvukom Peticine gitare. Ali, avaj to je taj motlijevski dezorganizovano-organizovani haos kome su glavni akteri skloni. Još kada se tome dodaju i snopovi lasera koji špartaju sa bine (da ih je Luke Skywalker onomad posedovao, Zvezda smrti bi pala još na početku „Star Wars“ franšize), te svetla koja neumorno prže, pa ni pakao im neće teško pasti.
„Live Wire“, „Looks That Kill“ i „The Dirt (Est. 1981)“, dolivaju sveopštem metežu. Peticin gitarski solo je bio lekovit, no nikako da se otmem utisku da bez obzira na njegovu virtuoznost, on osim što ga Šef benda (Nikki Sixx, dakako) štuje, ne odgovara ovoj priči. Medli započet sa neprepoznatljivom „Smokin’ In the Boys Room“ te skrnavom „Helter Skelter“ je izvučen sa „Anarchy in the U.S.A.“ i „Blitzkrieg Bop“ (potonja se nalazi na solo singlu Vince Neila iz 1993. ako nekoga interesuje). I tu se došlo do onoga što je dosta ljudi čekalo, klavira (?) i Tommya Leea koji je započeo dobro poznati uvod u pesmu „Home Sweet Home“. Ekstaza u publici, da, no ja nikada nisam preferiorao balade, na svu sreću ovu je otpevala publika.
Fleš rojal pesama je usledio: „Dr. Feelgood“, „Same Ol’ Situation (S.O.S.)“, „Girls, Girls, Girls“ (pozdrav tamnoputoj pevačo-igračici), „Primal Scream“ i za definitivni kraj haosa „Kickstart My Heart“. Boom, Bang, Crash…ode sve u…Da, to je Crue, Motley dakako, više banda nego bend iz grada anđela i da, dobio sam ono što sam i očekivao od njih: kvalitetni raspad. Nema tu dalje, oni imaju neku magiju, a magiji se čak ni posle 42. godine slušanja benda i ovog šestog po redu susreta sa njima uživo ne mogu odupreti.
Suma sumarum: Vredelo je otputovati, utefteriti još jednom obe legende rokenrol scene i provesti se dobro sa prijateljima, a majicu, pa nikada je neću kupiti za 50 eura, bre, duks za 100, alo, da li ste bre vi normalni!
Tekst: David Vartabedijan
Foto: David Vartabedijan, Dušan #berlinmonroe_craftroom Perović
