Pravo svrha festivala poput Changeovera leži u mogućnosti da se na jednom mestu nađu izvođači koji pojedinačno možda nikada ne bi ni bili u prilici da nastupe u Beogradu. Istina, revijalni program na ovoj skali po definiciji ne može biti ujednačen, ali raznovrsnost u ponudi upravo je faktor potreban domaćoj sceni koja, iako u stalnom usponu, ipak ostaje zatvorena i siromašna kada su u pitanju određeni stilovi. Zaključak koji se iz ovog može izvući je da dolazak ruskih organizatora omogućava prodor aktuelnog evropskog zvuka do domaćeg slušaoca, izvan konteksta privatnog, kućnog slušanja.

Treće veče festivala proteklo je upravo u tom znaku. Posle ponoći, u Drugstoreu je grmela mahom elektronika, koja u srpskom kontekstu postoji tek kao misaona imenica. Producenti poput svestranih Oligarkh, u nastojanju da približe naizgled nepomirljive svetove UK elektronike, naročito njenog bass-ogranka, i ruskog folk nasleđa, odsvirali su set koji ni po čemu nije ustupao njihovom fantastičnom nastupu u KC Gradu. Uz to, jedan od njihovih članova, Anton, doprineo je celokupnoj realizaciji festivala i na ne-muzičkom planu, time što se pobrinuo za vizuelni deo, koji je dopirao sa videobimova na svim lokacijama. Prigrlivši limun žutu i tirkiznu, ali i druge boje sa širokog spektra, on je obogatio prepoznatljivo minimalnu pojavnost događaja, naravno, ne bez pomoći pojedinaca zaduženih za bogato ostvetljenje.

Marzahn i Celldöd, kad smo već počeli od kraja, doveli su, svaki na svoj način, evropsku klupsku mrakčinu do ultimativnog zaključka. Prvi su bili daleko više retro, ostajući u domenu proverenog electro-industrial zvuka, sa primetnim uplivima ruskog fatalizma, dok je Šveđanin ovaplotio podzemni noćni život kroz egzaktni industrial techno – u potpunosti u skladu sa monumentalnim dimenzijama Drugstorea. S druge strane, izvan glavne prostorije izdvojio se sjajni Afriquoi, čiji je hit, „Kudaushe“, svojevremeno zapalio striming čartove živom kombinacijom housea i južnoafričkih perkusivnih tradicija. Nastavljajući u tom maniru, žive perkusije ulivale su novi novi život ne samo u standarndi afro-repertoar, već i čisto evropske zvuke garažnog, i drugih ogranaka housea.

Ali, da se vratimo na početak. Gitarski program KC Grada se, još po izlaženju rasporeda pre početka festivala, ponudio kao najinteresantniji trećeg dana, što se dalo videti i po odličnoj posećenosti, koja je bila sve znatnija kako je veče odmicalo. Čast da otvori egzibiciju alternativnih zvučnih poduhvata pripala je Alexu Kelmanu, shoegazeru starijeg kova poreklom iz Rusije koji, međutim, trenutno živi i stvara u Slovačkoj. Ako ko nije bio u prilici da isprati jedan od četiri njegova nastupa u Srbiji početkom godine, sada je za to bila idealna prilika – uostalom, iako varijacija na temu shoegazinga ima bezbroj, retke su one koje uvažavaju senzibilitet EBM-a, synthpopa i srodnih žanrova.

Naoružan klavijaturama, gitarom i procesorom, Alex se, između mračnih komada, parodirajućih ritam urbanog pakla masivnim perkusijama 80-ih i apatičnim, post-punkerskim vokalom, davao u solo, instrumentalne jam-sesije, gde je namera bila preplaviti slušaoca valovima gitarskog fidbeka i „čupavim“ zidom elektronike. Naročito ubedljiv kada je pustio da retro dram mašina kuca u ritmu devedesetih, odmah zatim se davši u neprirodno brzu industrijsku tutnjavu, Alex je svoju ljubav prema dvema disparatnim soničnim paletama postepeno uspešno prenosio i na publiku. Ko je želeo, mogao je nabaviti njegov poslednji album, Ilusia (Psychedelic UMAMI, 2023), na vinilu i kaseti za šarenim merch stolom.

Pravo za njim, posle kraće pauze na stejdž su se popeli harizmatični Slovenci iz Haiku Garden, sa interesantnom propozicijom u vidu pomirenja shoegazea sa svetlucavim britpopom, uvećanom zahvaljujući nepogrešivom scenskom prisustvu, kakvo imaju samo slovenački mladi bendovi. Novi alternativni talas iz Ljubljane je u njihovom liku bio odsviran umesno – bez pretenzija, tehničkih zavrzlama i ostalih viškova, momci su se izdvojili lelujavim melodijama, adekvatnom dozom težine i apsolutno očaravajućim vokalnim harmonijama.

Dajući se u zanos gaze-đuskalice na stvarima ubrzanog tempa, Gardensi ni u jednom trenutku nisu kompromitovali svoju markantnu, treperavu energiju. Nežne linije koje, izbegavajući anahronost, pa čak i slabašnu sentimentalnost, našle su to idealno središte gde shoegaze ostaje sanjiv, ali nikada po cenu svojih rock korena. Eto prilike lokalnim organizatorima kada sledeći put budu razmišljali koje bendove iz regiona da ugoste – u suprotnom, kada će se lokalni fanovi realno još moći počastiti parom simpatičnih roze čarapa sa insignijama benda?!

Prolazi još jedan predah, a po završetku, na scenu iskaču mlade nade čuvenog Hali Gali kolektiva, gornjomilanovački Cactus Fields, čije smo debitantsko izdanje ispratili još krajem prošle godine. Pankerski stav i indie afiniteti ispoljeni su najpre prijateljskom obradom stvari sastava Plišani mališan, nakon čega su se momci dali u žustru autorsku svirku.

Sa dva vokala i jakim gitarskim drajvom, kaktusi su dizali publiku na noge, nateravši mnoge posetioce, smeštene u unutarnjem dvorištu da provire unutar kluba, i razmrdaju udove zahvaljujući neposrednosti njihovog izvođenja. Čak i kada bi stvari usporile i poprimile mračniji ton, kao na sjajnoj „Pokreti“, ili pak uzele maha sa, ni manje ni više, black metalskim screamovanim vokalom na obradi čuvene „Šejn“, pozivajući na otpor na mnogo militantniji način, suštinom svega ostala je dobra, zdrava svirka, što je publika adekvatno ocenila gromoglasnim aplauzom između pesama. Kako ni nova Hali Gali kompilacija nije daleko, Cactus Fields će sigurno obradovati rastuću publiku sa još udarnih stvari, koje će, postoji nada, još veći akcenat staviti na mešavinu čiste električne sa kidišućom akustarom u bombastičnim refrenima.

Čast da zatvore veče, uz prostor da se stigne na poslednji noćni, pripala je garažanima iz Bugarske, The Black Swells, koji su svojom psihodeličnom klupskom izvedbom vratili pravo u kasne šezedesete, kada je ovaj zvuk bio na vrhuncu. Osavremenjen psych uticajima, fuzzbox-jezik gitare ispaljivao je jednu za drugom linije, u nameri da isprati taj prokleti gruv koji može izvesti samo bend kojem garažna atmosfera određuje ritam disanja.

Stamene, prekaljene stvari nizale su se jedna za drugom, dok je vokalista naricao kroz ovu zavesu zvuka. Osećao se, u sporadičnim naznakama, jedan stonerski momenat, iako su Bugari vešto, u širokom krugu zaobišli tom pravcu svojstvenu tromost, uzimajući samo potrebnu težinu i svirački pogon. Razgovor sa njihovim roudijem otkrio je da iza sebe imaju dva EP-ja i jedan dugosvirajući CD koji, po preslušavanju, otkrivaju da je iz studija sve prenešeno maksimalno verno, bez gubitka naglosti u udarničkim ritmičkim naletima, ili noćne budnosti gitare koja, opisujući taj život, zna bolje nego da veruje svakoj protuvi u nedrima klupskog podzemlja.

Pre kulminacije četvrte večeri festivala u apsolutno krcatim prostorijama Doma omladine, put je vodio do poslednjeg zagrevanja – a realno gledano, rashlađivanja – u atmosferičnom Dimu. U trenutku kada lica posetilaca na festivalu već mahom deluju poznato, a nova poznanstva su još uvek sveža, gorčina misli da će se ovo uskoro završiti, te da će svako otići na svoju stranu barem do sledećeg ovakvog događaja, ne može a da ne pogađa. Na takvu, emotivno nelagodnu notu sjajno se nadovezala producentkinja i vokalistkinja poreklom iz UK, Lamia.

Njena muzička istorija prošarana je mukotrpnim učenjem i žrtvama, u nameri da, protiv onih koji smatraju da vokalistima nije mesto za producentskim pultom, prozivede nešto originalno i autentično. Nastup koji se nalazi nadomak deconstructed club tendencija takođe obiluje i inflekcijama vokalnog jazza i baršunastog trip hopa, zahvaljujući senzualnom, valovitom glasu Lamiae, koja sprečava da se otuđujuća, hladna klupska ritmika surva u haos potpunog mraka. Kome je dosta hiperprodukcije istovetne elektronike, pravac Bandcamp gde možete čuti njen Simulacra EP (samizdat, 2021) u izvornom, studijskom obličju.

Razvejavajući intimu skrivenog podzemnog kluba, Dom omladine je ove noći vrveo od života, kada je masa ljudi pohrlila da iskusi šarenoliku ponudu nastupa, i pazari najraznovrsniju do sada ponudu mercha. Druženje oko stola približilo je ljubitelje vinila u zajedničkom razgovoru koji bi inače služio da popuni prazno vreme između nastupa, ali je u praksi moralo da se odigrava isključivo u prolazu, budući da su se nastupi zbog vremenskih ograničenja morali preklapati. Frenetična jurnjava između Amerikane i Kluba DO otpočela je nastupom pretendenata za jedan od najboljih savremenih gitarskih bendova u celoj Makedoniji, Lufthansa.

Po meri muzike apsolutno glomazan, sastav je uključivao tri gitare – ili pak četiri, ukoliko računamo da je žičane dužnosti u jednom trenutku preuzeo i glavni vokalista, Martin Gjorlev – i ritam sekciju, a bilo je tu i višeglasja i drugih odlika koje su uzdizale bend iznad standardnog rock repertoara. Zapravo, može se reći da su se, baš poput gitara, na stejdžu „umnožio“ i sam bend, jer se zahvaljujući različitom duhu odsviranih stvari, činilo da sviraju dva potpuno disparatna benda. Jedan, mlađi i bombastičniji, dao se u ubitačni, no-bullshit (post-)punk, dok je drugi, u pravom smislu koristeći bogate instrumentalne kapacitete, nudio dublju, progresivniju viziju.

Ako je ovaj prvi mahom bio standardnog kova, drugi, dosta zanimljiviji, otkrivao je stranu benda koja je dostojna longplej-formata. Informisani očiglednim uticajima  sastava poput Kayo Dot – na momente, muzika je zvučala maltene kao iz Coyote perioda Driverovog stvaralaštva – bend je pričao prave mračne priče u malom, svestan potencijala koji ima dobra dinamika, muzički usponi, i gitarska međuigra, gde je naročito bio zanimljiv makedonskom folku sličan instrumentalni razgovor. Sve u svemu, medijana nastupa je bila masivna, kreativna i uspešna u držanju pažnje ogromne publike.

Glavno otkriće večeri, češki Futbol, očarao je već od prvih emotivnih post-punk/shoegaze tonova. Ako se nastupu šta može i zameriti, onda je to bila prepunjenost sićušnog prostora Kluba za bend koji je, bez ustručavanja, bio jedan od najboljih za celo veče, i definitivno dostojan glavnog stejdža, čineći da slušalačko iskustvo bude mnogo neudobnije nego što treba.

Ipak, bez obzira na sve, lakoća i preciznost s kojim je, prateći ritam sekciju provejavala setna melodijska ornamentika, vraćala je u dane kada je post-punk označavao neumerenu kreativnost, neobremenjenu formulama i drugim preprekama. I pored toga, u muzici je postojala izvesna disciplina – oda krautrock tradiciji, koja je delovala kao neka vrsta uzemljenja za lepršavu, eteričnu melodičnost. Bendovi su takođe sa sobom doneli i fizička izdanja u vidu LP-ja i kasete aktuelnog (Korobushka, 2023), kao i ploču sa starim albumom. Mozaična, varljivo jednostavna u svojoj sanjivosti, a zapravo temeljna u svojoj dubini, muzika Fotbala je, bez sumnje učinila jedan od najlepših trenutaka na celom festivalu, barem kada je u pitanju gitarska ekipa.

Za to vreme, iz Amerikane se čula tutnjava, ili boje reći klopot genijalnih Horse Lords koji su, s razlogom, uzdignuti u nebesa od strane strane muzičke štampe. Spolja, izgleda kakvih strogih očeva-belih okovratnika iz samog srca suburbije Istočne obale, ovi su math-avangardisti zapravo većinski situirani u Berlinu, gde aktivno učestvuju u razvoju lokalne eksperimentalne scene.

Sa politikom, britkom u istoj meri u kojoj im je blag temperament, uz pomoć sesionog bubnjara, primoranog da nauči kompleksne poliritmove i savlada mikrotonalni pristup sastava, gospoda su borbu za sveopšte oslobođenje sa svojim poslednjim izdanjem prebacili, neočekivano, u polje objekata – svakodnevnih, tehnoloških, arhitektonskih i ostalih, probuđenih iz tupe datosti u novim odnosima bratstva i zajedništva, Comradely Objects.

Samo naizgled akademski rigidna, njihova muzika zaista crpe iz eklektičnih, često opskurnih izvora širom sveta, teorijski je potkovana, i uprkos cerebralnom karakteru – o tome, više možete pročitati u našem razgovoru – obiluje šarmom i neverovatnim humorom, koji ne može a da ne animira svakoga ko sa njom dođe u bliski dodir. Predajući se improvizatorskoj drone-bujici, pa jeziku afričkih perkusija, koji često asocira na ubitačan afrobeat, ovi u potpunosti realizovani muzičari ostvarili su na živoj sceni svoju totalnu muzičku viziju koja nije u potrazi ni za jeftinim emotivnim otklikom, niti za suvom, tehničkom kalkulacijom. Objekti nisu ljudi, – sa svojim manama, emocijama i brigama – ali su, isto tako, na svoj način, neretko i izvan sušte utilitarnosti, naši prijatelji u borbi za političku emancipaciju.

Počevši svoj put nestandardnim pristupom, gde se susreću psihodelija i DIY pank etos – u prijateljskom razgovoru posle koncerta, članovi benda su otkrili kako se prvi kasetni album snimao na običan Walkman – veterani Šumski, poreklom iz Zagreba, izrasli su iz skromnih audio-vinjetista u glavne predstavnike moćne šumske pesme.

Da neko ne pomisli da su ovo nekakve raspuštene prog-zezancije kakvima su se svojevremeno bavili izdanci Kanterberi scene (ruku na srce, na momente ima i toga), muzika Šumskih privlači gravitetom zrelosti i iskustva. Tumarajući proplancima rocka, neujednačenim drvoredima jazza i disonantnih, basovitih masiva, oni su pokazali majstorstvo pesme sa velikim P, koja nije tu da posluži kao puka zabava, već da ispriča, često tešku, priču. Genijalna, magična „Vinodol“, izdvojivši se kao najocenjenija, i politički najoštrija stvar sa poslednje ploče, Kolobari, uprkos setnom izrazu, predstavlja momenat otpora svakodnevici, koja je već odavno završila svoj krug sivila i negativnosti. Upravo su ovakvi trenuci ponovnog začaravanja realnosti ono što je potrebno svetu sada, te je prava sreća što je lekoviti izlet u Šumu udaljen svega jedan klik.

Paralelno šumskim epovima, umetnički rock domaćeg sastava Igralom, trenutno aktivno zauzetog radom na novom albumu, pokazao je jedan potcenjen deo domaće scene, koji se ne libi eksperimentisanja, kompozicijskih poduhvata i maltene pa odbacivanja standardne pop-forme. U duhu prave alternative, njihove stvari karakteriše promenljivost ritma, gromoglasan, u pravom smislu vodeći vokal, i retro-zvuk Hammond klavijatura, koji definitivno valja ispratiti u najskorijoj budućnosti, kada dobije potpuno studijsko obličje.

Kako je sada već postalo praktično nemoguće ugurati se u mali Klub – ono što se moglo spolja čuti od Zimbru i T.G.T.B. ukazivalo je na odličan provod – dobar deo publike ostao je „osuđen“ na Amerikanu, gde su ceo festival sumirali jin i jang celog festivala, Japanese Television i zvezde savremenog post-punka, The KVB.

Ispoljavajući princip celog programa u malom, ova dva nastupa su, praktično jedan za drugim izdvojila ono najvažnije što animira evropski andergraund. „Televizori“ su do konačnog zaključka doveli instrumentalni, hiper energični psych-surf, izvlačeći poslednje atome snage iz publike, celo veče ozračene sjajnom muzikom.

Solarno talasanje prštalo je iz zvučnika dok se staro susretalo sa novim, a plesni pokreti šezdesetih nanovo nalazili svoju konkretizaciju više od pola decenije kasnije. Emblematični kada je u pitanju gitarski deo festivala, ovaj sastav, gde se naročito izdvojila kovrdžava basistkinja, iscedio je maksimum iz ozvučenja Doma omladine, vrativši sunčano vreme i rasplinute boje u samu srž beogradske jeseni. Eksplozivne fraze odvijale su se, dopunjene zvukovima i bojama koje evociraju svemirske krajolike i druge fantastične space age fazone, na veoma konkretan, opipljiv i zabavan način. Svemirska plaža, jednom rečju, nikada nije bila tako blizu kao večeras u Amerikani.

S druge strane, The KVB bili su epitom one druge strane festivala – zamišljene, tamne i lirične – one koja preferira kalkulisanu ravnomernost ritam mašine, sanjive teksture i melanholičan izraz. Ovde, gitara je bila u funkciji emotivnog oblika, menjajući žestinu hladnim talasima zvuka (asocijacije na coldwave uopšte nisu slučajne), i potpomagala svedene vokale Kat Day i Nicholasa Wooda u nameri da predstave tamnu romantiku urbane metropole posle kritične tačke 2010-ih.

Hipnotički doživljaj koji je preplavio publiku kroz specifičan tembr sintisajzera, distorzirane gitare i duboke, gothic vokale stvorio je jedinstvenu energiju, ostavljajući publiku bez daha svojim letargičnim mirom. Bez sumnje, ovo je bila prava poslastica za sve one koji muziku vole u uradi-sam maniru, izvedenu bez preterane pompe, u intimnoj atmosferi malih, gradskih klubova. Ako su Televisionsi bili pogodni za razigrano đuskanje, onda je The KVB bio nešto najprijemčivije u bogatoj festivalskoj ponudi za sporo, neobavezno njihanje. Ukusno preoblikovanje zvučnog spektra osamdesetih za potrebe nove generacije svakako nije ostavilo ravnodušnim ljubitelje kako digitalnog shoegazea, fanove plesne elektronike evropskog porekla, pa čak ni ljubitelje „izvornog“ post-punka.

O koncu programa festivala, iza nas su nezaboravna četiri dana, ispunjena istinskom, subverzivnom alternativom. Sa širokim spektrom bendova koji su dominirali pozornicom, svako je mogao pronaći nešto za sebe – od energičnih eksponenata indie scene, do dubokih elektronskih zvukova projekata jednog čoveka. Posebno treba istaći kolosalne napore organizatora iz Connected Agency, koji su odradili izvanredan posao demonstrirajući kuratorsku radoznalost, pronicljivost i vrsnu organizaciju, stvarajući prave mostove između kultura i donoseći nezaboravno iskustvo koje će služiti kao inspiracija prisutnima još dugi niz godina – naročito onima koji se i sami bave stvaralaštvom.

U znaku pravog prelaza i promene, Changeover 2023 je dokazao da muzika i umetnost mogu spojiti ljude bez obzira na poreklo i da alternativna scena u Evropi (i šire) pred sobom ima svetlu – ili, ako više volite, tamnu – budućnost.