Iako se ne mogu pohvaliti posebnim kvalitetom na prethodna dva izdanja, momci (i devojka) iz grupe S.A.R.S. mogu sa ponosom da kažu da imaju jednu od najvernijih publika u državi. Sinoć se nešto malo pre ponoći, u okviru festivala Serbia4Youth, održao koncert grupe S.A.R.S. u Domu Omladine Beograda. U skoro pa krcatoj Amerikani, nakon solidne svirke benda Tri, koji se posvetio obradama stranih hitova, Žarko Kovačević i ekipa su izašli sa porukom da može i drugačije, u istoimenoj pesmi, naravno.

Od samog početka, Žarko se zahvaljivao publici, izražavao je svoj „veliki rispekt“ i na neki čudan način uspevao da oda utisak usiljenosti u tom poslu. Da li je opravdanje za kratku priču između gotovo svake pesme puki trik za dizanje hajpa u publici ili jednostavna potreba Kovačevića da odmori glas, ostaće misterija. Ruku na srce, hajp u publici je svakako podizao svakim obraćanjem. Pre nego što će se upustiti u izvođenje novog albuma, Sveže Amputirana Ruka Satrianija je izvela tzv. fan favorite Ana i Ti Ti Ti, što je masu dobrano zagrejalo pred nove stvari Dane Brojim, Funky Music To Je Život Moj, Ikone Pop Kulture i Brani Se. Ove stvari, iako nove, po svemu sudeći imaju dobru „prođu“ kod publike. Kada se novim albumom malo vratiše u socijalno političke teme, po kojima su i postali poznati početkom karijere, Žarko je poručio kako ne zna kako je ljudima u regionu i šta rade njihovi političari i narednu numeru je posvetio „Supermenu koji nas sve spašava iz snega“ – naravno To Rade. Masu je ovom pričom izgleda zaista osvojio pa je To Rade propraćena neverovatnom energijom sa obe strane granične ograde.

Kao i svaki popularni bend pod ovim nebom, i S.A.R.S. ima tu jednu ljubavnu baladu koja oduševljava sve ženske članove publike (u ovom slučaju ~80% mase), u pitanju je, naravno, Lutka sa albuma Kuća Časti. Bez trunke blama se može reći da je masom zavladalo stanje opšteg transa kada su se čuli prvi taktovi ove pesme. Posle Lutke je usledila Bojana, dok se poslovično zagušljivom Amerikanom energija sa bine prenosila na masu bez problema. To je, uostalom, i najveće oružje S.A.R.S.-a, što će njihova publika, mahom sastavljena od mladih devojaka, tinejdžera i srednjoškolske čeljadi, uvek na koncertima davati krv, suze i znoj. Sama činjenica da će publika uvek tako biti nastrojena prema njima, dovodi sam bend u malo povlašćenu situaciju – omogućava im da imaju propuste koje masa neće uzeti za zlo. To, zaista, samo pokazuje koliko vernu publiku ima ovaj bend. Sinoć, ta vernost nije stavljena na probu, jer većih propusta nije bilo.

Morao bih da pohvalim i bend koji je dao sve od sebe da ima dobar kontakt sa publikom, pa čak i da u nekim trenucima komunicira na muzičkom nivou (publika je skandiranjem „zahtevala“ Perspektivu, što se nije uklapalo u setlistu koju je bend pripremio, ali su uradili kraći jam na temu, i nastavili da sviraju kako setlista kaže). Tada je usledio Debeli ’Lad, starija pesma koja će ostati fan favorit verovatno dokle god bend bude postojao. Tihomir Hinić, bubnjar benda, u jednom trenutku je podelio flašice sa vodom nekolicini ljudi u prvim redovima, što opet potvrđuje uzajamni odnos ljubavi koji ovaj bend gaji sa svojom publikom. Malo po malo, došlo se i do Perspektive, čuvene završnice koncerata S.A.R.S.-a, posle koje je bend izašao na bis da odsvira Ti Ti Ti, još jednom.

Ovaj koncert, koji je počeo malo pre ponoći (kada je i bio „zakazan“), a završio se nešto posle jedan ujutru, imao je sve karakteristike dobrog koncerta grupe S.A.R.S, ali je i odao jednu vrlo mračnu činjenicu, Sveže Amputirana Ruka Satrianija gubi na svežini, predugo su u svojoj udobnoj zoni, odradili su korektnu svirku, ali odavno nismo videli ništa novo kod njih, onaj polet sa početka karijere benda, kao da je počeo da bledi, no, publici izgleda ne smeta. Možda ’lebac nije toliko loš ako se ubuđa.