-

Mastodon u Zagrebu: Nemilosrdna drobilica rifova

Mastodon
Mastodon; foto: Marko Plećko

Sunce je bilo još uvek visoko na nebu, kada su u 19 časova otvorene kapije za ulaz na koncert, a poprilično dugačak red koji se već tada stvorio ispred Hale Park u Zagrebu jasno je davao do znanja da nas ove večeri očekuje jedan izrazito posećen koncert na koji dolaze ljudi koji žele da od prvog do poslednjeg tona budu tu i upiju sve s bine. A kako i ne bi bilo tako, kada je večeras bila ekskluzivna prilika da poslednji put ove godine na bini vide zajedno Baroness, Kvelertak i veliki Mastodon.

Fanovi su se pred sami početak nastupa vršljali po koncertnom prostoru, odmah s ulaza skakali na pult s merchom kako bi na vreme kupili željeni dizajn, ispijali piva u ortačkim krugovima često razgovarajući o prethodnim koncertima ovih i drugih bendova na kojima su bili. Momke i devojke koji su se nalazili u Hali park, mogli ste jasno prepoznati na ulicama Zagreba u toku dana – većinski su nosili majice bendova poput Black Sabbath, Baroness, Mastodon, Gojira, Lamb of God, Slayer, njihova tela bila su prepuna tetovaža u najrazličitijim bojama, a minđuše ili tuneli u ušima su bili gotovo redovna pojava. Ono što je bilo lepo za videti je da se u Zagreb sjurila i ekipa iz ostalih zemalja, pa ste u prolazu mogli čuti i ljude kako pričaju nemački, francuski, engleski, ili neki drugi strani jezik.

Svečano otvaranje koncerta prepušteno je ekstremno raspoloženim momcima i devojci iz američkog sastava Baroness. Furiozno su izleteli na binu i otvorili nastup najvećim hitom benda „Take My Bones Away“ koja je iste sekunde aktivirala varnicu za skakanje i gromoglasno pevanje kod publike.

Cela ekipa iz ovog sastava predstavlja izuzetno vrsne muzičare koji rasturaju kako sviraju, ali možda najjači utisak, pored vokala frontmena Johna Baizleya, ipak ostavlja gitaristkinja Gina Gleason. Ova gospođa u stanju je da s takvom lakoćom iznosi komplikovane gitarske linije, a da u isto vreme nimalo ne posustaje ni s bek vokalima. Takođe, fantastično je videti koliko osmeh krasi njeno lice dok tako ležerno proleće iz rifa u rif, iz solaže u solažu, a tek koliko iznenađenje predstavlja kad iz njenog grla izađe taj iskrzani growl vokal, puf.

Ono što se na prvu da primetiti kod ovog sastava je njihova ekstremna požrtvovanost, kako na planu preciznosti svirke, tako i na planu neprekidnog animiranja prisutnih tako što ih pozivaju da zajedno otpevaju solažu, tapšu rukama u ritmu, pevaju refrene „na suvo“, provociraju ih rečima za vas koji nemate naše majice, da znate, mi smo Baroness. Takođe, izrazi na licu koji se mogu videti kod pevača jasno daju do znanja o kakvom trudu se radi. Baizley se trudi da kroz svoju mimiku dočara same pesme, pa tako u pojedinim delovima vidimo kako agresivno iskolači oči na dugačkim ispevavanjima, steže vilicu pre nego što se okrene ka Gini da odsviraju solo back to back.

Baroness

Pored gitarskog dvojca ritam sekcija ovog benda je nešto što dozvoljava da Gina i John mogu da uleću u dvostruke solaže i terce, a da one nikako ne zvuče prazno. Sebastian Thompson je jedan od onih bubnjara koji vas neće zaslepeti svojim prelazom, ali će pesmu učiniti izrazito dinamičnom, tako da vas svaki deo pogodi baš onde gde treba, dok basista Nick Jost iz pozadine donosi masivnost svakoj pesmi.

Pored uvodne pesme, publika je posebno lepo reagovala i na „March to the Sea„, „Shock me„, ali i na pretposlednju numeru „War, Wysdom and Rhyme“ posvećenu muzičarima, koji kako kaže frontmen zaslužuju mnogo više pažnje“, kao i na poslednju „Isac“ koja je bila posvećena onima koji su se u tom trenutku našli ispred Baronessa, odnosno samoj publici u Hali Park.

Neverovatno je brzo zamenjena oprema na bini na koji izleće šestorka kao skupljena s ulice iz najrazličitijih metalskih ekipa. Kvelertak i muzički odaje utisak ekstremne šarenolikosti, ironije i humora, tako da se ništa manje nije moglo ni očekivati – frontmen je izgledao kao neki čudan spoj Axla Rosa i Iggy Popa u kožnoj jakni, ćelavi gitarista i basista su odavali utisak da su upali iz nekog hardcore benda, druga dvojica gitarista su pak podsećala na klasične američke metalce, dok je bubnjar podsećao na mlađeg brata frontmena, ali je bilo teško više o njemu zaključiti s obzirom da je bubanj bio toliko nisko da ga je bilo teško i videti. Duhovit momenat s aspekta toga kako je izgledao te večeri, bio je kada je frontmen Ivar Nikolaisen odlučio negde na pola koncerta da mu je dosta kožne jakne, skinuo je i bacio izjavivši nemam pojma stvarno što ovo nosim nisam ja jebeni Johnny Ramone.

Baroness je imao odličan ton, ali ovo što je Kvelertak uspeo da izvede sa ovim tonom instrumenata je tek posebna priča. Svaka gitara nosila je posebnu boju i na taj način svaka je izlazila napolje, bass se kroz taj zvučni zid probijao poput pesnice kroz karton, bubanj je zasipao lavinom oštrih udaraca, dok su se za neko čudo kroz sav ovaj haos vokali takođe jako čisto i lepo čuli. Ono što takođe treba istaći kod ovog sastava je da u bendu pevaju, često se smenjujući, u zavisnosti od pesme, i na poziciji glavnog vokala.

Kvelertak

Ivar Nikolaisen je u jednom trenutku nastupa otvorio i svoju pankersu dušu, ali nikako rečima, već bacajući se po stejdžu, skačući u prvi red (odakle je, koliko se moglo primetiti, dobio cigaru i pivo od fanova), seo na obod bine, zapalio pljugu, popio malo piva, a zatim limenku, u poslednjem vraćanju mjuzastog rifa, razbio sebi od glavu. Ceo ovaj spontani mini-performans ispraćen je velikim pokličima iz prvih redova.

Pesma koja je posebno razgalila publiku bila je „Fanden ta dette hull!“ koja se svojim aranžmanom kreće u neverovatnim pravcima startujući od stoner rock rifa, da bi kasnije uletela u deonicu koja neverovatno podseća na Museov „Knights of Cydonia“ koji eksplodira u jedan Metallica meets Slayer thrash metal na kom se pojavljuje prva veća razgolićena šutka ove večeri (baš kao što je organizator i najavio), zatim se odatle prelazi u stadijumski rok deo na koji se niodakle pojavljuje rif koji podseća na Trooper od Iron Maidena koji vuče publiku na horsko pevanje.

Tačno u planirano vreme, ekstremno dobro zagrejana publika je nestrpljivo čekala da izađe glavni bend i zapali ih do kraja, da ih oduva svojim snažnim rifovima i da oderu svoja grla od pevanja, vrištanja i urlanja. Još jedna pohvala za celokupnu organizaciju, jer se na zamenu kompletne opreme i malog soundchecka nije čekalo više od nekoliko minuta. Zatim, na prvi izlazak bubnjara Mastodona Branna Dailora iz senke bekstejdža kreću ovacije kakve neki bendovi ne dobiju ni na kraju sjajnih nastupa.

Mastodon
Mastodon

Otvaraju set numerom kojom počinje njihov aktuelni album „Pain with and Anchor“ koja se zahvaljujući svojim pamtljivim vokalnim linijama i zbog same pozicije na izdanju jako lepo primila kod fanova koji su je otpevali zajedno s bendom. Sjajna pesma za otvaranje, ni previše mirna, ni previše agresivna, ni previše mračna, prava pesma za pripremu onoga što će kasnije uslediti.

Mastodon je u Zagrebu izgledao kao da je došao da uradi sve drugo osim da otalja posao. Podsećali su na rasejanu ekipu koja kao da u mladalačkom zanosu izleće na binu spremna da tu utroši svaku kap svog znoja, pokaže sve što zna, ali se i sama dobro zabavi. Ovako dobro raspoloženi i uz neverovatno utegnutu svirku, već na drugoj pesmi „Crystal Skull“ one najhrabrije koji su bili spremni za borbu u prvim redovima pretvorili su u sveopšti vrtlog šutke, dok su se „Megalodon“ i „Crux“ savršeno nalepili da dodatno pojačaju ovu atmosferu, ali i pokrenu publiku na gromoglasno pevanje stihova Swimming in fear for life i I feel the pressure. 

Publika već posle ovih pesama počinje sa skandiranjem Mastodon, Mastodon, Mastodon, na šta basista Troy Sanders duhovito odgovara da se još uvek nisu ni zaleteli i najavljuje jedan od najvećih hitova s novog albuma „Teadrinker„. Kakva pesma, kakvi vokali i kakva reakcija publike koja se na ovoj pesmi najmanje štedela, iz sveg glasa pevajući refren ove pesme. Takođe, na ovoj pesmi je definitivno postalo jasno da je Mastodon raskrstio s nekim problemima u pevanju koji su se ranije pojavljivali usled gomile zahtevnih instrumentalnih stvari. Vokali su bili precizni, emotivni, snažni i pre svega jako skladni u višeglasjima.

Mastodon

Taman nakon ovog trošenja glasnih žica došlo je malo vreme za odmor u vidu „Bladecatcher“ u kojoj smo mogli da primetimo svo umeće koje Mastodon poseduje na svojim instrumentima. Posebno se tu istakao naravno gitarista Brent Hinds koji je pokazao da bez ikakve muke može da šeta iz fazona u fazon, da u isto vreme bude agresivni metalac i proračunati prog muzičar. Neverovatno je šta sve staje u stil, jednog od možda najkreativnijih i najzanimljivijih gitarista današnjice, što se posebno može primetiti kada to sve pratite uživo. Posle ove numere, nastavljuju u isto vreme i agresivno i melodično s pesmom „Black Tonque“, da bi kasnije znatno smirili atmosferu sa „Skeleton of Splendor“ u kojoj Brann pali blic na telefonu, a publika ga bez pogovora prati.

Pušta se velika količina dima i pali se jezivo crveno svetlo i počinje numera „The Czar“ jedna od najtužnijih i najstrašnijih numera benda koja ledi krv u žilama, što je ovakav izgled na bini još dodatno podsticao. Publika se omamljeno njihala, a posebno je bio upečatljiv trenutak u kom su jednog dečka podigli u blizi ograde kod bine i nosili ga na stomaku dobrih 10-15 metara unatrag.

Mastodon

Ulećemo u agresivni blok. „Pushing the Tides“ još jednom pokazuje uvežbanost Mastodona kad je reč o uklapanju sviranja i pevanja u ovoj numeri koja nemilosrdno slaže moćan rif na još moćniji, a zatim se magično otvara u refrenu. Posebnu pažnju u ovoj numeri privukao je basista Troy koji se jedan deo pesme u kraba hodu kretao po bini, uz to slažući jako čudne grimase. A zatim doleće prava poslastica u vidu „More Then I Could Chew“ koja je svojim agresivnim rifovima podsticala publiku da se potpuno otkači, a zatim ih mirnijim delovima terala da se omamljeno klate. Mastodon je bukvalno svojim zvukom, energijom i svirkom dirigovao kako želi da se publika ponaša, a prisutnima nije ostajalo ništa drugo nego da se otkače i puste ovu četvorku iz Atlante da ih nosi kuda ona želi.

Pozicije glavnih „zajebanata“ u numeri „Mother Puncher“ preuzimaju gitaristi. U toku uvodnog rifa Brent je glumio nešto nalik na epi napad tresujući se u ritmu pesme dok je ritam gitarista Bill Kelliher dizao nogu visoko uvis u nekoliko navrata u toku ove pesme koja predstavlja sveopšti haos brzih gitarskih vratolomija i sporih sludge rifova. Za kraj regularnog seta dolazi duga atmosferična kompozicija „Gobblers of Dregg„.

Mastodon odlazi s bine, ali nije bilo prosto nikakve sumnje u to da će se vratiti s obzirom da su maltene pozvani na bis još posle četvrte pesme. Izlaze i sviraju još jednu numeru laganijeg tempa (autor nije siguran koja je u pitanju), a posle nje nas zaskače jedna apsolutna zver „Blood And Thunder“ na kojoj je verovatno više piva odletelo u vazduh nego što je bilo popijeno, a sve šutke koje su se do tada desile sad su izgledale kao nekakva gurkanja. Kakva završnica, prosto toliko moćna da niste mogli više ništa da tražite od benda. Zakucavanje koje vam ostavlja da samo kažete hvala za sve i počnete već da mislite o narednom putu kad ćete gledati ovaj bend.

MastodonSa završetkom koncerta, Brann ostaje na bini, a ostatak benda se povlači, kako bi bubnjar mogao da iskaže zahvalnost benda prema zagrebačkoj publici, to kako uvek vole da se vraćaju ovde i kako ostalim bendovima preporučuju Zagreb kao sjajnu lokaciju za svirku. Brann je iskoristio i priliku da se zahvali bendovima s kojima su ove večeri po poslednji put na turneji podelili binu, Baroness i Kvelertak, prilikom čega je na stejdž niodakle iskočio frontmen Baronessa poljubio ga i protrčao dalje.

Mastodon je bend koji kod ljudi u publici dovodi do velikog rascepa u pogledu toga na koji način žele da uživaju u nastupu, ali i stvara mogućnost da svako nađe svoje mesto ispred bine i dobije ono što očekuje od nekog koncerta. Oni vas teraju da stojite prikovani i bez treptaja gledate u njihove ruke kako lete po gitarama i bubnjevima i zajedno s njima pevate svaku poznatu reč pesme, ali u isto vreme biste se strmoglavo zaleteli u šutku gde ćete dati sve od sebe do poslednjeg atoma snage. Takođe, važno je napomenuti da su i prethodna dva benda bila toliko dobra, da mislim da niko u publici ne bi imao ništa protiv i da su prisustvovali full lenght nastupu bilo kog od njih. Hvala svima za jedan ovako kompletan ugođaj, koji će sigurno dugo, dugo ostati u sećanju mnogih.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Mastodon