-

Maske, magla, crni metal – Gaerea u Zappa Barci

foto: @dvwnon

Portugalski bend Gaerea, često, uprkos očiglednim razlikama, pogrešno svrstavan u red pukih kopija kultnog sastava Mgła, juče je u organizaciji Hangtime agencije, na Zappa Barci pred nekih stotinak ljudi održao predavanje o tome kako black metal zvuči u 21. veku, prikazavši, bez obzira na odsustvo prave kulminacije, jedan specifičan, bombastičan, i skoro pa teatralan izraz.

Ovaj nastup, pre svega, valja gledati kroz određenu perspektivu, kako bi se ilustrovala neobičnost Gaereaine pojave naročito na portugalskoj, ali i na svetskoj sceni. Ako se posmatra iz perspektive najsavremenijih trendova u evropskom black metalu, nije teško izgraditi genealogiju koja polazi od, prevashodno poljskih, bendova s početka milenijuma, do – jasno je, ovde je koncesija mnogim kritičarima neizbežna – revolucije u zvuku koju je stvorila Mgła svojim novim obrascem, pežorativno, „nihilističkog“ black metala, odlikovanog urgentnim melodizmom, potpunim odsustvom klavijatura, i gde je satanizam u lirici i imidžu zamenjen istraživanjima depersonalizacije, besmisla, i srodnim tematskim težištima.

Ako je ova tendencija posve očekivana, ono što valja naglasiti kao neobično je da duboki, sirovi i ultrakonzervativni andergraund, koji predstavlja najvažniji deo aktuelnog portugalskog blekerskog izvoza, centriran oko lejblova Black Gangrene i Signal Rex, kao i godišnjeg festivala Invicta Requiem Mass, na Gaereino stvaralaštvo nema apsolutno nikakvog uticaja, ilustrujući jasnu granicu između izvornog trećeg, i četvrtog talasa crnog metala u tom kutku Evrope. Ako ove, respektivno, karakterišu decenija, a s druge strane, „domaća“, odrešena, sirova i nekonvencionalna dekonstrukcija žanra, jasno je da Gaerea pripada aktuelnoj portugalskoj sceni isključivo geografski.

Ali, i tu postoje nijanse. Nedugo po izlazsku na scenu Zappa Barke, nakon dužeg i monotonog dark ambijentalnog interludija, četiri maskirana Portugalca su predočili da im, izgleda, bez obzira na sva tremola i ritmički rafal, black metal uopšte ne predstavlja maternji jezik, što se ponajviše moglo videti iz manirizama vokaliste Guilhermea. Od držanja mikrofona, pa sve do interakcije sa publikom, koju je često pozivao na kolektivno usklicanje kada je sporiji ritam pesme to dozvoljavao, on se izržavao pokretima i vokalom svojstvenim vokalistima iz crust/deathcore miljea. Trzava, često teatralna mahanja rukama, kojima je, u isprekidanom, usporenom maniru, sebi „rezao“ vrat, dok je glasom varirao od srednje dubokog growla do dušerazdirućeg skrima, odmah su privukli publiku u prvim redovima specifičnim magnetizmom. Stoga, bend je ostavio scenski doživljaj isključivo frontmenu, koji je frenetično mahao šminkom zacrnjenim rukama, i besno kidisao u skladu sa pulsirajućim atakom.

Valovit zvuk Geareae pokazao je taman toliko varijacije u odnosu na bendove sličnog usmerenja, da bi im se komotno mogao pripisati post- prefiks. Melanholična, reverbirana vrludanja po vratu gitare dizala su u stratosferu baš kao što to rade Harakiri for the Sky i The Great Old Ones, ali je bilo mesta i za power akorde koji su, opet, bili lako objašnjivi nekadašnjim učešćem nekih od članova benda u -core, death metal i sličnim sastavima.

foto: @dvwnon

Uprkos svim melanholičnim izletima, srećom, Gaerea nisu zaboravili da su pre svega metal bend, a kako su pogledima, skrivenim iza zaštitnog znaka koji je krasio maske svakog od članova, – inače, inspirisanog Asmodejevim pečatom – udeljivao pažnju svim trima krilima brojne publike, tako je rastao i intenzitet, kolektivni bes i poriv za izražavanjem negativne energije svih prisutnih. Svaka sledeća zloćudna melodija, najviše prisutna u brojnim prelazima i pauzama, kao i u uvodima pesama, zračila je negativnom energijom koja je mamila kroz gust zvučni doživljaj.

O produkciji bi se, inače, takođe moglo reći dosta, i to mahom negativnog. Bendu, čija se „fora“ krije u nijansama i melodijskim akcentima koji teže da razbiju šablon, nikako ne može pogodovati „kašast“ i zgusnut saund, u kojem bas vodi glavnu reč. Nedugo pošto se učinilo da će zvučnici, nespremni na intenzitet svirke, „pući“, ovaj nalet niskih frekvencija se prekinuo, a bend je, shodno tome, zazvučao izuzetno tanko i ravno. Balans je, srećom, nađen na poslednje 2-3 pesme, u samom jeku kratkotrajne šutke, i nije previše poremetio energiju, ali je jasno da takvi kiksevi nisu nešto što ostavlja preterano dobar utisak, kako na publiku, tako ni na bend.

Summa summarum, uprkos preciznosti, tehničnosti i solidnim rifovima Gaerea je, baš kako i priliči mladim Season of Mist potpisanicima, ostavila utisak benda sa mnogo potencijala koji još uvek traži svoj X-faktor, što se dalo naslutiti iz pomešanih reakcija publike po završetku. Često prekidanje seta potpuno nepotrebnim ambijentalnim prelazima, odustvo predgrupe, koje je učinilo da ceo događaj od nekih sat i po vremena deluje previše kratko, kao i nedostatak prave „hitične“ numere, koja bi pomogla da uniformnost repertoara deluje reljefnije, i digne ocenu sa „vrlo dobro“ na „odlično“, svakako su uzeli svoj danak, davši celom događaju notu momentalnog uzbuđenja koje, ubrzo nakon, prati dugotrajna ravnodušnost.