Dom omladine u Beogradu sinoć je po četvrti put ugostio kultnu figuru američke scene Marka Lanegana. Ovim nastupom Lanegan je sa svojim bendom promovisao njihovo novo izdanje „Gargoyle“. Kao predgrupe na sinoćnjem koncertu nastupili su Lyenn i Joe Cardamone.
Vrata DOB-a otvarila su se u 20 časova tako da je pola sata kasnije, kada na binu izlazi Lyenn, već bilo popunjeno oko trećine prostora. Frederic Lyenn Jacques dugogodišnji je basista pratećeg benda Marka Lanegana. Muzika Lyenn-a dobar je izbor za otvaranje koncerta. U neku ruku sličnog senzibiliteta kao, na primer, Wovenhand ili Marriages (koje smo gledali pre par godina u Beogradu) Lyenn se u tačno pola sata pokazao kao daleko bolji nastup, a i izbor za predgrupu, od Joe-a Cardamone-a. Njegov nastup sa druge strane dosta je teško opisati. Mešavina ranog indastrijala uz povremene naznake nojza pa čak i trepa, a sve to potpomognuto vizualizacijama, na papiru zvuči okej. Međutim, samo na papiru. Napadno na sva čula, a bez konkretnog cilja, odnosno konkretne realizacije, Džoov nastup prošao je nezapaženo jer je većina ljudi tih pola sata iskoristila da izađe iz sale.
Pola sata pauze kako bi se bina, svetlo i zvuk podesili poslužili su da publika u potpunosti ispuni salu Amerikana. Svetla na bini se stišavaju sve više i više, ipak nedovoljno kako će ispostaviti kasnije, i tada na binu izlazi Mark Lanegan u pratnji svog četvoročlanog benda. Kreće „Death’s Head Tattoo“ potencijalno najbolja stvar sa albuma „Gargoyle“. Nakon nje sledi sada već kultna „Gravedigger’s Song“ koja otvara Laneganov sedmi studijski album „Blues Funeral“ iz 2012. Bez ikakve najave na bini se pojavljuje žena sa rukama u potpunosti prekrivenim tetovažama. Kreće „Hit the City“ i ispostavlja se da je misteriozni prateći vokal Shelly Brian. Dugogodišnja Laneganova devojka fanovima je pre svega poznata po nastupima u periodu albuma „Bubblegum“. Međutim, od tad od nje ni traga ni glasa, osim u par gostovanja na Laneganovim albumima.
Sledi serija od tri stvari sa novog albuma „Sister“ koja je, takođe izvedena sa Shelly, zatim „Emperor“ i „Nocturne“. Nakon njih na red dolazi stvar benda The Twilight Singers „Deepest Shade“ a koju je Lanegan obradio na albumu „Imitations“ iz 2013. godine. Treba ovde skrenuti pažnju na bend koji Lanegana prati već nekoliko godina. Predvođeni multi-instrumentalistom Aldom Strujfom oni zvuče neverovatno energično, dajući dodatnu energiju čak i onim pesmama sporijeg tempa. Pored Alda, vođe benda Creature with the Atom Brain i jednog od Laneganovih najodanijih saradnika, benda čine i gitarista Jeff Fielder kao i gore pomenuti basista Frederic Lyenn Jacques uz bubnjara koji je sinoć celokupnu svirku začinio neverovatno energičnim sviranjem. S toga mi je i krivo što jedino sa njegovim imenom nisam upoznat.
Celokupna setlista bila je koncipirana po „brza-spora“ metodu što je učinilo da publika celokupan koncert posmatra bez opuštanja. Druga polovina zvaničnog dela ipak je prošla u, za nijansu, bržem tempu. Prošli su kroz „Ode to Sad Disco“ i najenergičniju „Riot in My House“ uz naravno dragulje koji se ne smeju propustiti „One Hundred Days“ i „Come to Me“. Na samom kraju pesme „Ode to Sad Disco“ koja se završava sa stihom „Here I have seen the light“ Mark Lanegan je uputio komentar „Too much fucking lights! Too much!“ koji se po svemu sudeći odnosio na količinu svetla na bini. Bina je na ovom koncertu bila sigurno duplo osvetljenija nego na prethodnom 2015. godine. Nakon sat vremena regularni deo koncerta završili su sa „Methamphetamine Blues“.
Nakon par minuta odmora Jeff Fielder se vraća na binu i kreće uvodni rif pesme „One Way Street“ nakon čega mu se pridružuju Mark i Shelly. Sledi kultni jednominutni bluz „Bombed“ na koji se savršeno nadovezuje instrumental „Blues for D“. Za sam kraj koncerta Mark Lanegan tokom cele turneje izvodi pesme benda Joy Division. Uglavnom su to bile ili „Atmosphere“ ili „Love Will Tear Us Apart“ međutim sinoć je bend izveo „Dead Souls“ što je sve u sali prilično iznenadilo. Ovom kultnom pesmom još kultnijeg post punk benda završeno je četvrto gostovanje Marka Lanegana u Beogradu.
Pre samo deset dana bili smo u prilici da gledamo neverovatan koncert Nika Kejva u Areni. Mark Lanegan i Nik Kejv su tekstopisci sličnog senzibiliteta i relativno slične životne priče. I dok Kejv puni arene širom sveta radeći identične stvari iz večeri u veče, zbog čega sigurno nije oduševljen, Lanegana krasi ta spontanost „manjih“ nastupa. Godinama unazad on nakon svakog koncerta sedi za merch stolom, potpisuje, slika se i priča sa svojim fanovima. Imati toliko odanih fanova, biti toliko kultna ličnost na alternativnoj sceni sa kojom svi jedva čekaju da sarađuju i od koje su Nirvana, Alice in Chains i Queens of the Stone Age naučili doslovno sve, a opet ostati tolika enigma je uspelo samo Marku Laneganu.
I kao što je Kejv rekao o Laneganu – Primitivan, brutalan i apokaliptičan. Šta tu ima da se ne voli?
