Mark Knopflerov najnoviji trik u Beogradu

Mark Knopfler
Knopfler – Sultan bez svinga

Mark Knopfler je jedna od onih ličnosti u rock’n’rollu kojoj je dozvoljeno sve. On će svirati svoje najveće hitove, sviraće nepoznate pesme, džemovaće na bini i publici će biti super. Ono što se sinoć dogodilo u Beogradu, miks je navedenog, i, kako prijatelj i kolega, Ivan Ivačković povodom koncerta reče: „Beograd je ovog puta bio mnogo bolji i vaspitaniji od zvezde koju je ugostio.“

Set je počeo pesmom What It Is, kojom ovaj bard počinje Mark Knopflersvaki koncert na turneji. Energičan početak je ublažen sa I Used To Could i 5:15 AM da bi masu opet zapalio maestralnom izvedbom još maestralnije naslovne numere albuma Privateering. Kada je dve numere nakon toga Arenom zazvonio prvi ton čuvene balade Dire Straitsa Romeo And Juliet, sa sedišta su krenule srdačne ovacije. Dame i gospodo, na polovini seta, Mark Knopfler je bespovratno kupio publiku.

U tome i je i trik iz naslova. Znate onu live improvizaciju Sultans Of Swinga gde do poslednje solaže on diže hype slušaocima da bi na kraju čuvene trilere odsvirao i svima izazvao eksplozije zadovoljstva? To je uradio i sinoć, samo nije došao do tog vrhunca. Da se razumemo, Mark je briljirao u onome što stvarno radi najbolje. Njegov Les Paul i čuveni crveni Fender Stratocaster su sinoć opravdali svoje postojanje i širom arene razvukli te nestvarne tonove koje samo on može da stvori, ali sve je prošlo hladno prema publici. Kao da nije bio prisutan duhom. Odsvirao je sve što je bolje mogao, naravno, ali bez duše, da se poslužim klišeom. Samo zbog jedne, naizgled bezazlene stvari. Kada je publika skandirala od zadovoljstva, Mark nam je bio kao najbolji prijatelj, sve da bi nam na kraju, narodski rečeno zavukao jadac.

Oduševljavao je on publiku i sa Done With Bonaparte i Miss You Blues, da bi pred kraj došao do Telegraph Road i podsetio sve nas, ko je i šta je Mark Knopfler u istoriji muzike – jedan od najboljih gitarista koji je kročio zemljom. Bend tek tu počinje da zvuči magično, verovatno iz razloga što im se set bliži kraju, pa su se obradovali što će ubrzo napustiti binu. Odsvirali su magičnu stvar Dire Straitsa, mahnuli i otišli na kraću pauzu.

Mark KnopflerTokom bisa su izveli samo So Far Away, i poklonili se. Publika je nezadovoljno tražila još, na šta se bend okupio u krug i dogovorio da – pazite sad – odsvira Our Shangri-La i ode. Bez Brothers In Armsa, bez Sultans Of Swinga, bez i jedne pesme koja je tog istog Marka Knopflera dovela tu gde je danas. Razumem da se čoveku smuče pesme, ali da tako ostavi upaljenu publiku bez objašnjenja, pa to se ni Axlu Roseu već dobrih deset godina ne dešava.

Publiku je konstanto smaralo obezbeđenje da ne sedi na stepenicama i da se ne približava bini. Fotografima je bio omogućen foto-pit samo sa strane, jer Mark ne voli kada ga fotografišu spreda. Čitava udaljenost Knopflera od publike (ne mislim, pritom na fizičku) je stvarno srozala ovaj događaj do granica dostojanstva.

Mark Knopfler je izveo vrlo dobar trik, toplo je počeo koncert i zaveo publiku da bi je ostavio zbunjenu. U publici, koja nije ispunila Kombank Arenu, su se našli i stari i mladi, od klinaca sa roditeljima do viđenijih medijskih faca Srbije. I kada su konačno bili iznevereni od strane svog heroja, dostojanstveno su aplaudirali, ne praveći veću blamažu od one koja se desila. Zbog čega? Da bi Mark Knopfler odradio tezgu? Da bi čuli tu gitaru? Gitara je bila besprekorna, zvuk sa bine vanzemaljski, uživanje zagarantovano, ali Mark Knopfler – hladan, mutan, mrzovoljan. Možda je ipak vreme da rekonstruiše sliku o sebi i uskladi je sa sopstvenim željama i mogućnostima. Bilo je lepo, ali svetlosnim godinama daleko od punog potencijala Marka Knopflera.

Mark Knopfler