Sa njim nema iznenađenja, a ipak je svaki put neponovljiv. On je kosmopolita, antiglobalista, oličenje slobodarstva, prkosa, neuništive nade, ležernosti i beskrajne predanosti muzici koju stvara. To neponovljivo pogonsko gorivo „vozi“ ga dok, ne skidajući osmeh sa lica, već uobičajeno satima i bez predaha daje i zauzvrat se motiviše uzvraćenom naklonošću publike, ali i kolega iz trija sa kojim poslednjih godina obilazi svet. On je Manu Chao, čest, drag i uvek rado viđen gost na ovim prostorima, što najbolje potvrđuje činjenica da za svaki koncert koji zakaže ulaznice planu u najkraćem vremenskom roku.

Jedan od razloga što ovdašnja publika toliko voli Hose-Manuela Tomasa Artura Čaoa, zvanično francusko-španskog porekla, a realno građanina čitavog sveta, svakako je međusobno prepoznato pozitivno „ludilo“ na koje se mnogo puta pozvao i 5. septembra, pozdravljajući Kragujevac i Srbiju u krcatoj Zastavinoj bašti. Za ovaj akustični koncert, kao jedini u našoj zemlji sa liste aktuelne Manuove evropske turneje, u skladu sa namerom da prostori susreta budu pogodniji za prisniji kontakt sa fanovima broj karata bio je ograničen, a interesovanje do poslednjeg dana veliko.

A kada je, sa pola sata kašnjenja i nakon tmurnog kasnoletnjeg, pa još radnog dana, napokon sve otpočelo, ozarilo nas je – sunce! Izgled, boja odeće, famozna aura, raspoloženje koje Manu naširoko emituje imaju upravo svetlosni efekat. Nije fraza, ali dok lično ne doživite i ne uverite se, teško je poverovati u energičnost i neumorni polet čoveka koji ima (već!) šezdeset dve godine i četvorodecenijsku muzičku „kilometražu” iza sebe. Nastupi Manu Chaoa zaista su neobično, u reči teško prevodivo iskustvo, tim pre što izmiču bilo kakvoj definiciji, žanrovskom kalupu, prevazilazeći jezičke barijere – sasvim u duhu multietničkog porekla ovog umetnika.

I ako tražite brzodelujući lek protiv mrzovolje, meteoropatije, potištenosti, tereta života i poražavajuće situacije na planeti ili samo nesnosne atmosfere na radnom mestu, trebalo je da sinoć „zapalite“ put Kragujevca. Manu Chao ne nudi utopiju, naprotiv, njegov društveni aktivizam više je nego poznat, ali uzdiže, pruža borbeni elan danas nekako previše i prečesto potiskivan u svakom od nas. Njegov široki osmeh i ozarenost koji su mu postali bezmalo stalni izraz; njegove poruke, razumljive čak i kada ne govorite španski, francuski, galicijski ili neki od jezika kojima se služi (u nekoliko navrata obratio se i na srpskom); njegova srčanost i srdačnost; čak i njegovo telo, školski primer atlete u perfektnoj izvajanosti i formi, naprosto plene, zrače, obasjavaju.

Naravno, rečeno je do savršenstva, a opet spontano i prirodno, uskladio sa saborcima, između kojih Manu svakako blista, ali izrazito kao – prvi među jednakima. Argentinac Lucky Salvadori na drugoj gitari i perkusionista Miguel Rumbao Serrano zvučnim efektima su pretvorili koncert u pravu interaktivnu igru sa publikom. To znači da, kao što je već poznato sa njihovih prethodnih nastupa, nema jasno zacrtanog repertoara niti toka, usled čega nastup počiva na principima izvođenja u, recimo, francuskom getu ili na hispanoameričkim ulicama, te na kompleksnoj improvizaciji tokom koje se trio evidentno zabavlja. U takvu spiralu od prvih taktova uvlači prisutne, pa nemate šansu, a ni želju da pobegnete, do samog kraja – koji može biti sad…ili posle…ili ipak ko zna kad i kako.

Manu je, naime, majstor prividnih završetaka, budući da od beskrajnog prolongiranja odjave kompozicije ide do kasnijeg variranja nekog dela odsvirane teme, bilo kroz direktan nastavak svirke, umetanje u neku sledeću ili sasvim spontano nadovezivanje. Publika, kao četvrti svirač, odjek ili čak instrument, jednoglasno prihvata smer kojim ga muzičari vode: od regea i roka, do rumbe.

Što se repertoara tiče, nije izostavljena nijedna numera koja predstavlja njegov zaštitni znak, ali u već opisanom, novom aranžmanu. Nastup je otvoren pesmom „Vecinos en el mar“, da bi se dalje nizale „La vida tombola“, „Libertad“, „El tren se fue“, „Tantas Tierras“, „Malegria“, „Mentira“, „Mi vida“, „L’hiver est la“, neizbežni hitovi „Mala vida“, „King of Bongo“, „Je ne t’aime plus“… Za prvi bis sačuvani su „Clandestino“, „Bienvenida a Tijuana“ i „King Kong Five“, dok su u drugom, još beskrajnijem (na sveopšte zadovoljstvo) „Desaparecido“, „La primavera“ i, naravno, „Me gustas tu“.

Iako u osnovi akustičarski, koncert sadrži stalnu upotrebu raznovrsnih nasnimanih efekata u službi pojačavanja doživljaja, od automobilske sirene do neke vrste probijanja zvučnog zida, dok se sami izvođači u pauzama ili između dva bisa stavljaju u poziciju slušalaca. To postižu puštanjem instrumentala „Pinocchio (Viaggio in groppa al tonno)”, povremeno kombinovanim sa vodećim rifom iz „Mala Vida” ili pokličima: „„Próxima Estación: Esperanza!” U tim prelazima koji se teško mogu nazvati i predasima, njih trojica se rastrče po bini, Manu sa zastavom, sugerišući i podstičući na reakciju, prepuštanje muzici, kao i neposredan kontakt sa oduševljenim fanovima.

Atmosfera je bila prijatna, neopterećena, sve ruke neprekidno u vazduhu, a šeretsko poigravanje najavom kraja: „Do you want more?“ praćeno svima unapred poznatim i jasnim odgovorom – da, želeli su još, kao i svi mi! Duže od dva sata neopterećene, a istovremeno temperamentne svirke proletelo je i završilo se još jednim poigravanjem, ovoga puta zaista konačnim, sa očekivanjima publike.

Nije lako proceniti je li dočekan ili ispraćen gromoglasnijim aplauzom. U publici su primećeni predstavnici zaista svih generacija, od osnovaca kojima je ovo možda ulazak u svet muzike koju će kasnije obožavati, do veterana. Sve to je savršen dokaz da Manu Chao svojom muzikom povezuje različite naraštaje i da ona predstavlja univerzalni jezik, savršeno komunicirajući u svakom trenutku i na svakom podneblju.