Poslednji vikend marta u Beogradu je obeležen Long Night Festom u Domu Omladine Beograda. Podeljen na tri bine, treći po redu Long Night, zatresao je beogradsku publiku pružajući svim generacijama nešto što bi ih, bar za to veče, opustilo i podsetilo da duge, avanturističke noći rock’n’rolla i svih grehova koji idu uz isti zapravo imaju vrednost.
Prvo ime koje je zatreslo Dom Omladine ove subote je svakako bio bend Čovek Bez Sluha u Velikoj Sali. Pred mlađim generacijama, „šumadijski Ramonesi“ su za nekih sat vremena izrokali svoje najveće hitove. Vrlo mlada publika je odlično prihvatila pankere koji već dvadesetak godina praše domaćom scenom. Dok je ČBS rokao u Velikoj Sali, u popularnoj „Amerikani“ mlađu alternativnu publiku oduševili su hrvatski Dječaci sa svojom alternativnom hip-hop izvedbom. Uz „Lovrinac“ je po prvi put te večeri Amerikana počela da gori plamenom koji je kako su se headlineri nizali postajao sve jači.
Kako su Dječaci završavali svoj trijumf na bini, u Velikoj Sali se zagrevao, sa starijom publikom, Hugh Cornwell, proslavljen kao vođa The Stranglersa. Hugh je na samom početku koncerta pozdravio publiku, sa kojom je inače održavao odličnu komunikaciju tokom koncerta, i najavio da će izvoditi svoje solo stvari, kao i hitove The Stranglersa. Publiku Hugha Cornwella je uglavnom sačinjavala starija ekipa, ali se tu i tamo našao neki predstavnik omladine Beograda. Koncert je otpočeo energično, naslovnom numerom novog Cornwellovog albuma „Totem And Taboo“, koji je odsviran u celosti. Svirku je ispunio i količinom hitova svog starog benda za najvernije fanove.
Za to vreme, nazad u Amerikani kultni beogradski sastav, spin-off Bajage, Babe je uveliko prašio sa najvernijim fanovima, kojih je ruku na srce, bilo dosta. Amerikana je bila krcata, rock’n’roll je prašio sa bine, Žika Milenković je sa svojim bendom napravio jedan od najboljih comeback koncerata zabeleženih na ovim prostorima. U Amerikani mrav nije imao gde da stane, a noć je takoreći tek počela. I to vrlo vatreno. Babe su se vratile na scenu, i to vrlo eksplozivno.
Velika Sala je za to vreme uživala u hrvatskom bendu Jinx, koji je imao pravu plejadu generacija među publikom, od najmlađih do onih malo starijih. Emocija koju Yaya unosi u svoje pevanje je odzvanjala punom Velikom Salom. Hitovi kao što su Tamo gdje je sve po mom, Smijem se ili Da smo se voljeli manje su dočekani sa oduševljenjem.
Nakon Jinxa, Veliku Salu je nastavio da pokreće SevdahBaby, a oko ponoći se Amerikana pretvorila u ludnicu kojom je predsedavao neumorni Zoran Kostić Cane, sa svojim, a svakako najvećim beogradskim, bendom – Partibrejkers. Cane, Anton i ekipa su po ko zna koji put dokazali zbog čega su i dalje na tronu srpskog rocka. Setlista je bila krcata hitovima, sala je bila krcata fanovima, ono što se osećalo u vazduhu, samo muzika može da opiše. Ovaj bend će imati najverniju publiku na ovim prostorima još dugo. Cane je dominiaro binom kao i uvek, prosipajući fore u svom stilu (“Nešto je mnogo mirno ovde!”). Znoj, mladost i život su se čuli sa obe strane foto-pita tokom celog koncerta. Svaki njihov koncert, kao da je prvi. Setlista je sadržala savršenu kombinaciju starijih i novijih stvari (prošle godine su “vratili” Prsten), što, ako uzmemo u obzir konstantni kvalitet njihovog stvaralaštva, samo doprinosi jedinstvu cele stvari.
Kada su Partibrejkersi završli svoj set, Amerikana je postala puna pravih jugonostalgičara i sve je bilo spremno za Pozdrav Azri, koji nas je još jednom posetio da je Johnny Štulić zaslužan za kreiranje čitavih generacija sa ovih prostora.
Festival je, rekoh, imao tri bine. Treća, dosta manja od prethodno opisanih, držala je te večeri na sebi koncerte bendova MMI, Cottonpickers, Sinestezia, Kamikaze koje predvodi Katarina Žutić, odličnih predstavnika tvrđeg zvuka Grate, benda Mirka Lukovića i na samom kraju potpuno alternativni sastav Bas I Stega. Klub Doma Omladine je služio kao svojevrsna chill zona od opšte tarapane koja se odigravala na relaciji Velika Sala – Amerikana. Gužva je bila ogromna, od srednjoškolaca do matoraca, svi su se te večeri sjatili ka Domu Omladine. Celoj gužvi su prisustvovali (kao deo publike) neke viđenije ličnosti srpske kulturne scene kao što su Braća Jelić iz YU Grupe i slikar i glumac Uroš Đurić (široj publici poznat kao Anđeo iz serijala Mi nismo Anđeli).
Osim nestašice piva negde oko ponoći, ne bismo izdvojili ništa kao manu ovog festivala. Radujemo se sledećem, koji ima težak zadatak – da nam da rock’n’roll onako kako ga je dao njegov stariji brat – nezaboravno.
Foto: Nemanja Đorđević (GALERIJA)
