-

NaslovnaReportažeLampice u dimu - Sana Garić u Elektropioniru

Lampice u dimu – Sana Garić u Elektropioniru

foto: Sofija Nedeljković

I dok ste se probijali kroz oblak pare kojim je dim mašina već pokrila ceo Elektropionir, skupljenih očiju da bi bolje videli, nazirali ste bubnjeve i stalak glavnog mikrofona, uokvirene i umotane u novogodišnje lampice. Ukoliko ste prišli dovoljno napred, na bini ste zatekli Mikija, Dušana i Lava kako obavljaju poslednje provere i štimove svojih instrumenata, dok je Sana sedela na podu ispod svojih klavijatura i sve te pripreme pomno posmatrala, verovatno i sama jedva iščekujući početak nastupa. Nekoliko trenutaka kasnije i ona je završila na nogama, a Elektropionirom se ubrzo, poput dima, raširila „Nešto u nama“.

Sanin bend je prošao mnogo oblika, ali čini se da postava nije bila nikad zvučnija nego sad. Od Xanax-a, preko solo albuma, pa nastupa sa dve klavijature i bubnjevima, pa jedna klavijatura, bas i bubanj, sve do konačne postave – Sana Garić, Miki Ristić na basu, Dušan Ristić na gitari i Lav Bratuša za bubnjevima, koja nas je prošetala malo kroz starije pesme Xanax-a, malo kroz Lira Vegu, ali i kroz ceo „Svet za nas“, poslednji Sanin album. Iako je taj album radila sama (sa pojačanjima na ponekoj pesmi) i ceo album je u elektro pop fazonu, gorepomenuta trojka je redovno uz nju na live nastupima i celu tu priču iznosi na jedan drugačiji, poseban način.

Da li zbog ozvučenja ili nečeg drugog, Lav i njegovi bubnjevi su sinoć najviše dolazili do izražaja. Kilometraža pređenih svirki osećala se u svakom njegovom udarcu, dok je Miki skakutajući u mestu i mlateći glavom levo-desno, veoma lagano pleo oko svih tih sint deonica po svom petožičanom basu. Sana je đuskala za svojom klavijaturom kad god joj se ukazala prilika dok je svojim pretežno toplim tonovima i ritmovima probijala zrake sunca kroz mračni Elektropionir, a sve to je odlično pratila rasveta koja je kroz dim pravila sjajne efekte. Najnezapaženiji člane ekipe sinoć je bio Dušan, čija se gitara često gušila u razglasu, pa se samo u ponekim trenucima mogao čuti njegov doprinos koji se pretežno svodio na igranje sa pedalama i dodatno obogaćivanje pesama brojnim efektima koje same klavijature nisu mogle da pokriju.

Svirka je sinoć počela poprilično kasno, koji minut posle jedanaest, pa nije bilo vremena da se prave pauze između pesama, osim kada su u jednom trenutku ispali, pa je sve ispraćeno smehom. Takođe, to je prouzrokovalo i nedostatak bilo kakve interakcije sa publikom, opet, osim u slučaju kada je Sana „Ljubav je…“ najavila kao „Mantra“. Sve je nekako bilo ubrzano, pomalo čak i zbrda-zdola. Sanu je iz nekog razloga uhvatila trema, pa je bilo trenutaka kada se činilo da je potpuno zaboravila kako se peva, kao i onih kao u crtanim filmovima kada se nekom od junaka od straha stegne grlo pa ne uspeva da ispusti nikakav glas.

Sve to se pomalo odrazilo i na publiku, koja je u tim nekim trenucima poprilično zbunjeno pratila nastup. Nešto na relaciji bina-publika nije funkcionisalo kako treba. Bilo je i tih neprijatnih trenutaka kada je napetost u vazduhu mogla da se seče nožem i kada nakon završene pesme prosto ostanete ukočeni zaboravljajući kako treba da reagujete, ali isto tako je bilo i onih dobrih starih momenatana, pa  je publika kolektivno uspevala da uživa pevajući i igrajući, onako kako su i očekivali kada su pre svirke sedeli u gradskom prevozu. Znamo da ovo nije prava slika Saninih nastupa i zato ovu svirku ostavljamo u godini koja je na samom isteku, dok ćemo se u novoj radovati nekim njenim novim nastupima, sličnijim onima na koje smo navikli.