Mesec se već neko vreme zagonetno uzdizao naspram velike scene u krugu nekadašnje „Zastavine” fabrike, a sada Kneževog arsenala, druge festivalske večeri. Odvijala se prirodna, ali u pogledu nepreglednog broja prisutnih realno neprimetna smena ljubitelja Clutch-a i sledećeg, ubedljivog headliner-a ovogodišnje rock svetkovine. Jedni su odlazili, drugi se probijali do bine, a za to vreme razglasom su odjekivali standardi iz osamdesetih, „The Killing Moon“ i „Pictures Of You“, simbolično i nipošto slučajno, uvek sa ulogom da dodaju ulje na vatru, iliti još više razgale nestrpljenje i uzbuđenje. Ukazivali su na početke, četrdeset godina ranije, engleskog benda koji će iz post-punk/dark wave, pa i gothic korena prerasti u jedan od vodećih predstavnika hard rocka svih vremena – jedinstveni, magični, zanosni The Cult.

Prošle su decenije otkako je harizmatični frontmen Ian Astbury farbao lice ratničkim bojama, nosio neoromantičarske košulje i stavljao indijanske peruške u gavran-crnu kosu. Ipak, njegova reinkarnirana morisonovska energija iz osamdesetih (sličnu je posedovao još jedino pokojni Michael Hutchence) živa je i nepromenjeno traje, u šta su se fanovi mogli uveriti od početka do kraja sinoć održanog koncerta. Biti istinski frontmen je “veština” koju nije nimalo lako savladati – ili imaš “ono nešto” u sebi za to, ili nemaš. Ian je sa datom veštinom na “ti” verovatno još od rođenja, a njegovo “ono nešto” sinoć nas je sve ozračilo i omamilo. Sa prvim svetlima uperenim na pozornicu kojom je dominirao veliki, u heraldičkom stilu osmišljen amblem najnovijeg albuma „Under the Midnight Sun“ (po kome naziv nosi čitava aktuelna turneja), a naročito uz mistični instrumentalni uvod (u pitanju je instrumental „The Feeling Begins“, brilijantna kompozicija Petera Gabriela sa albuma „Passion“, soundtracka kontroverznog „Poslednjeg Hristovog iskušenja“) i prve strofe pesme „Rise“, nakupljena tenzija iščekivanja naprosto je eksplodirala. I nije bilo zaustavljanja ni kočenja, narednih sat i po vremena.

Hipnotišućom snagom modernog šamana, nasleđenom od spomenutog uzora u Džimu Morisonu, Ian nas je iskusno i sa lakoćom vodio kroz noć obasjanu mesecom, kroz staze muzičke istorije svog benda. Izgledajući svežije, raspoloženije i vokalno ubedljivije nego većim delom poslednjih nekoliko godina, Astbury je sa svakom narednom numerom dodavao žišku zapaljenom plamenu u publici, koja se ubrzo već našla u ekstazi i izgubila svest o vremenu i prostoru. Opremljen prepoznatljivom maramom oko glave, indijanski spletenom kosom i dairama u ruci kao zaštitnim znakom (koje je u par navrata bacao po bini, što je takođe dalo onaj uvek dobrodošao divlji šmek performansu), a potpomognut iskusnim, od početka vernim saborcem, gitaristom Billy-em Duffy-em, oduševio je na hiljade kultista.

Zvučnu osnovu The Cult-a, pored dvojca iz originalne postave, čine Charlie Jones na basu, John Tempesta za bubnjevima i klavijaturista Mike Mangan.

Kao prekaljeni biseri, već na početku su se nanizale „Sun King“, „Aphrodisiac Jacket“, „Spiritwalker“ i „Phoenix“ , i momentalno nam priredile onu ekstatičnu, gotovo ritualnu stranu njihovog opusa, koja i čini ovaj sastav toliko unikatnim. Poletne „Lil’ Devil“, „Wild Flower“ i neponovljiva „Sweet Soul Sister“ podstakle su gromoglasno horsko pevanje i radost koja se širila među prisutnima poput šumskog požara, a „Vendetta X“ i „Mirror“ pokazale su (i dokazale) neprolazan i neosporan kvalitet u vidu aktuelnog studijskog materijala, koji uživo izrazito dobro funkcioniše. Prvih sat vremena nastupa projurilo je neprimetno i previše brzo, što je bez izuzetka slučaj kada prisustvujemo i bivamo deo stvaranja muzičke istorije – deo koji će nam se duboko i trajno urezati u svaku poru.

Očekivano, usledile su legendarne „Rain“ i „She Sells Sanctuary“, koje su već usijanu publiku dovele na sledeći nivo “užarenosti”. Da li je 2023. ili 1987, u momentima je bilo vrlo teško proceniti, a ipak više je naginjalo ka toj zlatnoj dekadi koja je iznedrila toliko toga svetog i neprikosnovenog, uključujući upravo i ove rok misionare koji su sinoć uspešno sproveli svoju misiju. Koncerti koji se puko odrade nisu vredni posete, a Cult je, reklo bi se, savršeno svestan toga, jer nam je priredio verovatno jedan od najboljih koji su se održali na ovom festivalu i koji ostaje na čast i organizatorima i samom bendu. Da se videlo koliko i oni sami uživaju, najbolje je svedočio emotivan momenat Ianovog i Billyjevog zagrljaja, odnosno Billyjevo naslanjanje glave na Ianovo rame, uz nežan osmeh. Bio je to trenutak koji je na sebi svojstven način dirnuo sve one koji su videli kako i posle više od četiri decenije ljubav prema muzici drži čoveka živim, zdravim, srećnim – i kako nas ta ljubav sve skupa drži povezane, ma sa koje strane sveta dolazili, koliko god staža imali, poznavali se uopšte ili ne.

Prvi, srećom lažni rastanak od benda, doveo je do gromoglasnih ovacija koje bi ih vratile na binu čak i da su zaista hteli tu da okončaju. Delirijumom nabijena publika je još glasnije pozdravila ponovni izlazak na stejdž, te nastavila da se njiše uz „Peace Dog“ i “Love Removal Machine”, čija melodija je pomenuti delirijum dodatno osnažila, i potom ga preinačila u vulkansku erupciju kada smo spoznali da je sada, zaista, kraj.

U više navrata, Ian se zahvalio „predivnoj Srbiji“, ističući koliko voli da dolazi i svira ovde, te da ima mnogo prijatelja sa naših prostora u Americi. Prisećajući se kako im je ovo već šesto gostovanje u našoj zemlji, poručio je da se „vidimo sledeće godine“ – i nema razloga da mu ne verujemo.

Mada je “kraj” reč koju niko od posetilaca jedne ovakve manifestacije ne voli da čuje, on nažalost uvek nađe način da se provuče, da okonča note koje nam boje postojanje i pomalo zlurado nam saopšti da je vreme da se krene kući. Na tom putu kući uvek manično sređujemo utiske, smeškamo se sami sa sobom, a u glavi nam neumorno odzvanjaju tonovi pesama za koje nekad davno nismo mogli ni da zamislimo da ćemo ih čuti uživo. Cult je pri izvođenju toliko ostao blizak i veran tim originalima, onima koji su nam krasili i obogatili odrastanje, da uz sve pomenute osećaje koji su nam uzburkali organizam, jedan mora posebno da se istakne – zahvalnost. Zahvalnost na istrajnosti, snazi i volji pri čuvanju i održavanju najvoljenijeg nam plamena, onog što rokenrol ime nosi, i zbog kojeg smo često svi kao jedno – zajedno sa njegovim, u ovom slučaju Cultnim čuvarima.

autorke teksta: Darija Đumić i Isidora Đolović