-

Konstrakta na Arsenalu: Vrhunski muzičko-scenski doživljaj

Konstrakta Arsenal Fest
foto: LiveProduction

Treće i poslednje večeri na Arsenal Festu, energija dolazi do tačke ključanja već sa početkom glavnog programa, kada robotizovani ženski glas auto-ironijski aludira da je do juče Ana Đurić široj javnosti bila poznata kao jedna od pevačica Zemlje Gruva – ona koja „ima mladež“, a danas na velikoj sceni nastupa kao Konstrakta. Ukazujući se osvetljena pod reflektorom kao da je nekim deus ex potezom sišla iz ovog odstranjenog zvuka, performativno staloženih pokreta i pogleda maše publici, dok glas saopštava kako drugi u svojim hotelskim sobama nisu dobili „ni grožđe, ni banane“, jer ona je „Nobl“ . Već sa prvim taktom, „Šumadinci i Šumadinke, omladinci i omladinke“ iz sveg glasa nižu svaku reč teksta o tome na šta nas Geneks i crkva čine da mislimo – da možda baš mi nećemo umreti iako je „starenje budućnost“.

I zaista, posvećenu publiku činila je mahom omladina koja je tek kretala u osnovnu školu kada je nastala Zemlja Gruva, koja je u ovom izdanju, kao Konstraktin prateći bend nastupala prvi put. Veštački generisani glas nastavlja, poput grčkog hora, sada nabrajajući prezastupljene fraze i opšta mesta motivacionih govora i štiva o samopomoći „Ja mogu, ja sam dobro, ja sam srećna, ja mislim pozitivno, ja sam oslobođena od stresa, ja biram da se smejem, kada padnem, ja ustanem“, dovodeći ih do neprijatnog besmisla i dajući jeziv osvrt na maničnost i savremenosti.

Svojom prvom pesmom objavljenom pod autorskim imenom, iako još uvek pod okriljem produkcije Zemlje Gruva, „Žvake“ , Konstrakta nastavlja da vergilijevski sprovodi publiku kroz svoj, a kolektivni performans, sve vreme odmerena i staložena. Ipak, ovaj privid nadljudskosti umetnika razbija sasvim ljudskom brigom da će se saplesti o svoju dugu suknju – „Valjda neću pasti. Ako padnem, oprostite mi, makar će biti zabavno.“ Repertoar nastavljaju „Plodni dani“ i „Đango“ , koji donekle razbijaju niz samoosvešćenosti vedrijim tekstom i daju prostora telesnom i pevačkom razgibavanju uz fanki zvuk i melodijski šarene deonice koje Konstrakta izvodi besprekorno.

Robotizovani glas nastavlja srpskom nabrajalicom svih šesnaest kolena ženskih predaka, zaključno sa belom pčelom, što Ana dopunjuje napomenom da „postoji isto toliko i unapred, ali ćemo to neki drugi put“. Još jednom podseća na svoju običnost i ljudskost pesmom „Mama“ , duboko univerzalnim, a jednostavnim tekstom o generacijskoj traumi i neodvojivosti od njenih lanaca, koji isto toliko i grle ranjivost svakog ljudskog, a naročito ženskog iskustva. Stihovi Ja sam koren, ja sam grana, samo mi se čini da sam sama, iza mene stoji moja mama, a iza moje mame njena mama uspevaju da za kratko vreme jedne pesme izjednače sve pred binom i na njoj, podsećajući da iza svakog besa i tuge često leži još uvek uplašeno dete.

Konstrakta Arsenal FestRečima „evo ga prvi“ Konstrakta hvata plavi brushalter, koji zaista nije bio i jedini do kraja njenog nastupa. Ovo nju svakako čini jedinim izvođačem za ove tri rekordno posećene večeri Arsenala koji je u naletu oduševljenja publike dobio ženski veš. Sa brusom oko ramena, poput cegera, Konstrakta sitno korača uz početak „Nisam znala da sam ovo htela“ , koristeći ovu priliku da predstavi tehničare zvuka, svetla, kamere, kao i članove benda, varijacijama poput „Kontrakta“, „Kontrasta“, „Katarakta“ i „Zorja“, što nju „čini Lepom Brenom“. Da se „Tuga“ ne može oprati, jer je kao voda, a voda je magla, misao je koja nas vraća dve pesme unazad i zaokružuje ovaj emotivno ustreptali deo nastupa, zaključujući da umesto da se za svaku bol grčevito držimo, onoga što je bilo možemo „samo da se sećamo“.

Hvatajući predah podno bubnjara, slede široko poznate i vriscima pozdravljene „Neam Šamana“ i „Mekano“ , iako je publika već znala doslovce svaku reč svake pesme do sada, čime energija potpuno kulminira do praska, čak i doslovnog, kada sve biva obasuto srebrnim trakama. Da je nakon ovoga više suvišno išta dodati ili vickasto reći, Konstrakta obznanjuje samo usputnim „ove godine bila sam na Evroviziji…“, što prati i zvanična muzička tema Evropske Radiodifuzne Unije, „Te Deum“ , a na binu izlazi jedan od njenih plesača (performera?) Kosta, noseći hotelske peškire. Nakon „In corpore sano“ , usledio je veliki naklon Zemlje Gruva i Konstrakte, čime se završava njihov prvi nastup na festivalu u Srbiji, što je publika mogla samo da uzvrati, upetljana od traka i neprebrojivih utisaka koji jedva staju u ovih sat vremena vrhunskog muzičko-scenskog doživljaja.