U Velikoj sali Doma Omladine sinoć je Nikola Vranjković sa bendom koji ga prati i velikim brojem prijatelja pokazao još jednom zašto Beograđani ovaj koncert, pred Novu Godinu, smatraju tradicijom.
Uz minimalno kašnjenje, što publika doživljava kao poštovanje i priliku da se udobno smesti, čuli su se zvuci pesme „Veži me“. Već u prve tri numere postalo je jasno da se radi o kvalitetnom koncertu za koji je zaslužan predani rad ekipe umetnike i profesionalaca, kao i o vernoj publici koja je najbolje moguće doživela i odgovorila na emocije i posvećenost Nikole Vranjkovića, njegovih pesama koje kao da vode sopstveni život, i na uložen trud tehničkog dela tima koji je upotpunio atmosferu.
Atmosfera – teška za doživeti, i teška za opisati. Koncert je bio sedećeg tipa, i dok ste komotno uljuljkani na svojim mestima, osećate pokretačku energiju koja ne da mira, težinu i teskobu izazvanu Nikolinim tekstovima, glasom i maestralnim zvukom gitare. Pored te težine oseća se i oslobađajuća emocija koja je prisutne vinula daleko od mesta događaja, negde u nebesa, prostranstva, svemir.
Za to je bila zaslužna i igra tame i svetla koju je genijalno uz muziku uklopio Arsa Zlatković.
Scenografija Saleta Ivanovića u vidu svetlećih, pećinskih stalaktita i stalagmita učinila je da zaista zaboravite gde ste, i da otputujete nošeni sopstvenim osećajem i energijom publike koja se stapa sa svakim pojedincem.
Sami počeci svake numere bili su pozdravljeni oduševljenjem, uzvicima i aplauzom. Ovacije su se čule u svakoj solo deonici, a pesme poput „Čarobni akord“, „Sve što mogu reći“, „Majdan“, „Dve hiljade i kusur godina“ publika je horski pevala, posebno „Težak slučaj pakla“ čije je vokalno izvođenje Vranjković prepustio fanovima.
Primetnu ekstazu donele su numere „Bedem“ u kojoj je ritam sekcija u određenim delovima podigla osećaj drame na viši nivo, „Osam i trideset“ sa gostom Nemanjom Popovićem, koja je možda doživela i najglasniji aplauz. „Bunar želja ne postoji“ podigao je publiku na noge koja je energično pratila ritam. Harmonija na bini, i jedan duh koji je vladao među muzičarima, pojačani su i gostovanjima Mikija Ristića (Darkwood dub) na pesmi „Plovni put“, Dejana Lalića (Orthodox Celts) na pesmi „Gusari“, kao i Velibora Nikolića (Brigand) čije je gostovanje u pesmam „Veži me“ i „Za životom il’ za sudbinom“ otvorilo koncert.
Vranjković je pokazao predivan odnos sa publikom u delovima kada joj se obraćao. Iako, kako kaže, nije uvežbao govor, izrazio je iskrenu zahvalnost na prisustvu u tolikom broju, i na dolasku po neočekivanim vremenskim uslovima. Kako su se numere nizale imali smo priliku da uživamo u najčistijem, perfektnom zvuku za koji je zaslužan Marko Arthur Jovanović.
Celokupan doživljaj pomerio je prisutnima tlo pod nogama i ostavio bez daha. Uz bajkovitu atmosferu, i uz još jednu zahvalnost Nikole Vranjkovića fanovima i svom timu koji su zajedno verovali u realizaciju ovog projekta, oprostili smo se od ovog spektakularnog koncerta i fantastičnih muzičara, tokom poslednje pesme „Najduži je poslednji sat“.
Verujem da je publici ovaj trosatni događaj prošao kao pet minuta, i da iščekuje sledeću priliku u kojoj, uz Vranjkovića mogu da otvore dušu i prime najčistiju emociju.
