Popuštanjem mera, opustila se i beogradska publika i u vetrovitoj subotnjoj večeri, putem Cetinjske stigla u Elektropionir na dugo očekivani koncert kultnog benda Veliki Prezir.
Nakon manjeg zakašnjenja, bend predvođen Kolarićem je izašao na binu i otvorio ovo veče pesmom „Neobična sumnja„. Atmosfera je od samog početka bila poput intimnog porodičnog okupljanja, doduše, sa mnogo ljudi koji se jako dugo nisu videli i koji od prvih akorda nisu skidali osmeh sa lica. Zvuk je na nekoliko trenutaka bio problematičan, pristuna je bila i mikrofonija ali to ništa nije smetalo celokupnom doživljaju.
Dok su nas Kole i ekipa vozili kroz dobro poznate „Danima„, „Gubi me sudbina„, „Moram da znam“ i „Sutra„, svi zvučni nedostaci su se gubili u izmaglici sreće i njihanja i grlenog pevanja. Ekipa na bini kao da nije očekivala ovakve reakcije jer su svakom sledećom pesmom bili sve energičniji, nasmejaniji što je dodatno doprinelo daljem izvođenju.
Nakon trećine setliste, više nije bilo ni važno šta se svira jer se publika toliko opustila i jedina reakcija koja je bila prisutna je bio osmeh. Veliki Prezir je čuven po svojim live verzijama i aranžmanima koji daju mnogo više od studijskih izdanja, sve pesme su podignute na jedan svemirski nivo. Prava je šteta ne otići na koncert ovog benda, koji nakon više od 20 godina zvuči toliko sveže, toliko inovativno i teško je zamisliti da su neke od pesama već tako dugo sa nama.
Najmoćniji i najemotivniji momenti su bili kada Kolarić nakači usnu harmoniku na sebe i istovremeno krene da reže po gitari, poput mladog Neila Younga koji je nekako dospeo u Sonic Youth i baci nas sve na kolena. „Ovo je boleština“, najjači komentar frontmena koji kroz širok osmeh i nevericu opisuje njegov trenutni doživljaj na reakcije publike.
Teško je rečima opisati šta znači i kako izgleda biti na koncertu ovog velikog benda, koji zaista jeste veliki i toliko voljen u Beogradu, a koji nikada nije postao mainstream.
Čak i kada se desi kiks, da na bisu crkne pojačalo, publika strpljivo čeka nastavak bez trunke neodobravanja jer je željna da čuje još i još.
Dva sata su prošla potpuno neprimetno, mogli smo bez problema da slušamo Veliki Prezir još toliko. I da je ponestalo pesama sa diskografije, ne bi smetalo ni da se krene sve ispočetka. Ono što je bilo primetno, i što bi obavezno trebalo da se promeni je nedostatak mlađih generacija na koncertu. Ne znamo da li im je iko rekao šta propuštaju, a propuštaju mnogo toga. Da su samo videli Koleta i momke kako daju svaki atom sebe na bini, kako se osmeh ne skida sa lica, kako publika pleše i skače u transu uz tako jedinstvene zvuke, već sutra bi otišli da rezervišu karte za sledeći koncert koji svi mi željno iščekujemo.
Veliki Prezir je još jednom pokazao zašto su veliki, zašto su tu i zašto će i dalje ostati pa makar nikada više ne snimili ništa novo. Za naš mali domaći kanon bendova i savremene muzike, oni su svoje odradili.
