Kolja u Novom Sadu: Bluzerska rapsodija

Kolja Kombank dvorana Beograd
foto: arhiva

I parter i balkon novosadskog Studija M sinoć su bilii dupke puni posetiocima koji su sa nestrpljenjem iščekivali nastup proslavljenog glumca i scenariste Nikole Pejakovića, ovoga puta u ulozi gitariste i lidera petočlanog bluz rok sastava, koji je promovisao svoj recentni album „4 prsta“, prema mišljenju potpisnika ovih redova, jedno od najboljih regionalnih izdanja ove 2018. godine.

Kolja je istinski rokenrol pesnik. Njegovi stihovi su gorki, mračni, otrežnjujući, teraju te da staviš prst na čelo, da se zapitaš, da zaista sagledaš svet oko sebe, počevši od svoje kuće i svog dvorišta, preko prvog komšije, sela ili grada gde živiš i radiš, države koja ti kroji sudbinu, do planete u globalu. Mogu da te nasmeju do suza, ali i rastuže na identičan način. Istovremeno odišu duhovitošću, ali im crnog humora i sarkazma ne nedostaje. Pa, kada je već to slučaj, ne možemo zamisliti bolju muzičku pratnju za sve ovo od Koljine gitare koja isto tako priča svoju priču iako ne koristi reči.

Ne zaboravimo ni ostale prekaljene muzičare koji se nalaze u njegovom pratećem bendu. Svako od njih imao je priliku da zablista i ugrabi svojih pet minuta slave. Koncept nastupa uključivao je segmente kada  Kolju prati samo klavijaturista Ivan Aleksijević (dirljiva balada „Idi spavaj, mila moja“ gde su zacaklile oči kod pojedinaca i bluzerska pokazna vežba „Oj, duledu“) ili samo gitarista Voja Aralica („Rajko“). Uživali smo i u kontrabas solaži Milana Pavkovića tokom funky ritmovima inspirisane numere „Užički heroin“, a sve konce pod kontrolom držao je bubnjar Duca Ivanišević. Bend bez mane.

Kolja Kombank dvorana Beograd

Scenografija i setlista je manje-više podsećala na beogradsku, a u razgovoru sa kolegama koji su prisustvovali i tom nastupu, rečeno mi je da se Kolja sada činio opuštenijim, veselijim, raspoloženijim za svirku. Čuli smo i zanimljivu anegdotu pre izvođenja pesme „Maršala Birjuzova 8“, kada se ovaj vrsni umetnik prvi put te večeri latio usne harmonike. Tokom prvog samostalnog letovanja, na obali Jadranskog mora, jedan naočit mladić mu je poklonio upravo usnu harmoniku, a ponovo ga je sreo nakon 35 godina baš u Novom Sadu. I on se sinoć nalazio u publici.

Sveopšte oduševljenje je preplavljivalo prostor Studija M svaki put kada bi balkanski Billy Gibbons izvodio gitarske solo deonice, smenjivali su se aplauzi i urlici zadovoljstva, a najluđi momenti događali su se prilikom izvođenja „Udade se ti za konja“, „Mr. Jones“, „Mladoženja“ i pred sam kraj odsvirane „Može malo sutra“ kada je nekolicina fanova poskakala sa svojih sedišta i uz veselo đuskanje ispratila bend sa bine.

Kolja je rekao da im je plan da svakog meseca sviraju u Novom Sadu, pa se verni obožavaoci nadaju da će to biti u klubovima, gde će moći da igraju od starta koncerta, jer energični, uptempo zvuk koji neguje ovaj kvintet baš i ne odgovara prostoru sa sedećim mestima. Ovaj dinamični bluz rok više pogoduje zadimljenim barovima, gde plamen cigarete konstantno gori, a šanker ne stiže da natoči potrebnu količinu viskija ili alkohola druge sorte, dok se na plesnom podijumu smenjuju parovi koji izvijaju kukove u ritmu.

Kolja, Novosađani te čekaju. Ovde ste uvek dobrodošli.

Kolja Kombank dvorana Beograd