Kolja u Beogradu: “Od sada sviramo samo u Domu sindikata”

Kolja Kombank dvorana Beograd
Kolja; foto: Nemanja Đorđević

Rasprodata i prilično lepo uređena Kombank dovarana (nekada Dom sindikata u kom je Kolja imao svoj prvi koncert 2015) je sinoć prvi put, otkad nosi takav naziv, ugostila svestranog Nikolu Pejakovića Kolju i njegov relativno nov, ali maestralan prateći bend. Povod je bio novo albumsko ostvarenje – “Četiri prsta”.

Kako je ko od posetilaca zauzimao svoje mesto, mogao je videti nešto drugačije na bini. Pored instrumentalne postave: dve gitare, kontrabas, klavijature, bubanj i dva skromna gitarska pojačala, centar bine je zauzimao kuhinjski kredenac na kojem se nalazio stari radio i ventilator. Pored njega trpezarijski sto i male drvene stolice. Podsećalo je na skromno, staro, srpsko domaćinstvo.

Desetak minuta pred 21h, svetla Dvorane su nestala dok je jedan snop bio uperen u kredenac. Sa razglasa je dopirala pesma “Četiri prsta“, a članovi benda, prilično skockani, polako su zauzimali svoje pozicije. U velikom crnom sakou, obešenog Les Paula oko vrata,  zvezda večeri se pojavila poslednja, udenula gitaru u pojačalo i “Starost neće nikoga da čeka” je mogla početi. Prvi uzvici i povici su odjeknuli salom.

Sledile su “Da li da venem ili zrim” i “Maršala Birjuzova 8”, a prekrstivši se Kolja je zapalio krcatu salu pesmom “Crna ptica”. Uzbuđenje je samo raslo. Kolja je delovao prilično inspirisano, bio je željan nastupa, svirke. Kad god bi ušao u solo deonicu skočanio bi se, usitnio korak i tako sitnim korakom iscrtavao svoju putanju na sceni, a skupljenim ramenima je dočaravao koliko mu znači trenutak: gitara, pesma, publika. Odlično ozvučenje je samo dodatno istaklo karakterističan Koljin glas i umeće pratećeg benda, sa sjajnim Vojislavom Aralicom na gitari.

Kolja Kombank dvorana Beograd

Potvrda vidno podignute atmosfere bila je Koljina konstatacija da mu je vruće. Odloživši sako na malu drvenu stolicu, bio je spreman da sa publikom u celosti otpeva “Ala je lep ovaj svet”. Ima nešto u zvuku klavira, koji je inače bio dominantan u ovoj izvedbi, što doprinosi uzvišenosti pesme. Ivan Aleksijević je odlično radio svoj posao. Tokom ove pesme publika i muzičari su se stopili, a ta simbioza je trajala do samog kraja. Zajedničkim snagama izvedene su  “Udade se ti za konja” i “Kad sam na svet ovaj pao”. Ukrštanje gitara, cupkanje, istinsko uživanje muzičara na bini i Kolja, koji se topio dok su solo deonice izlazile iz njegove duše, ispraćeni su ustajanjem posetilaca i glasnim odobravanjem. Publika je bila gorivo koncerta.

Drugačiju, ali emociju koju je publika prepoznala , Kolja i Ivan su uz gitaru i klaviru izneli u pesmama “Idi spavaj mila moja” i “Oj Duledu”. Saosećanje, ne sažaljenje bilo je dominantno u publici. Osećala je njegov bol tamo gde je bio bol i doživljavalja smešne trenutke opevane u pesmama. Već tada, na pola, ovo veče je bilo savršeno.

Horski otpevane “Milicioner”, “BJ blues” i “Prsten” ispunile su Koljino srce. Delovalo je kao da može zaplakati od sreće svakog trenutka. Bila je to odlična uveritra za seriju pesama koja je podigla salu na noge i naterala ljude da igraju. Prva u nizu bila je stvar “Nebinto”. U početku je dobar deo sale igrao na svojim mestima, a manji deo se stuštio ka bini i sa njene leve i desne strane počeo igrati. Ljude nije držalo mesto.

Poklonivši se ljudima koji su igrali, odsvirao je intro za “Zulu uštipci”, čija je muzička rapsodija na kraju dodatno ohrabrila ljude da ustanu i đuskaju uz narednu stvar “Disko”. Uvod na klaviru najavio je sledeću pesmu. Situacija se otrgla kontorli, više od pola sale je ustalo, igralo, skakalo, vrištalo, zviždalo. “Mladoženja” je bio okidač, ushićenje je dostiglo vrhunac, a Kolja je kratko izustio: “Od sad sviramo samo u Domu sindikata”. U takvoj atmosferi ispraćen je “Užički heroin” i pesma “Rajko” koju su izveli Kolja i Voja sami.

Kolja Kombank dvorana Beograd

“Može malo sutra” je pesma koja je razgalila i one koji se do tad nisu mrdnuli uopšte, a njih je bilo jako malo. Publika je bila jako raspoložena. Znala je tekst cele pesme, pevala je tačno i glasno. Kolja nije uopšte morao da se trudi. Završivši u improvizaciji i dijalogu dve gitare, petorka sa bine se poklonila i povukla sa scene, a publika na nogama je veoma srdačno pozdravila majstore. No, masa je Pejakovića dozivala nadimkom nazad. Nije im puno trebalo jer se ubrzo pojavio sa gitarom u ruci. Združeno je izvedena “Pedofilija”. Nakon dugog mahanja publici i ovacijama uz skandiranje “Kolja, Kolja”, evidentno ganut, Nikola Pejaković Kolja je pokupio sako sa stolice i napustio scenu Kombank dvorane.

Narod bliže izlazu je počeo da se razilazi dok je dobar deo i dalje skandirao “Kolja, Kolja” i “Kolja, vrati se”. Na veliko oduševljenje onih koji su ostali, nakon pet minuta se pojavio ponovo. I sam nekako zbunjen ali očaran utiskom koji je ostavio na publiku, približio se mikrofonu i rekao “Može malo sutra, može malo prekosutra” i otišao ponovo. Publika je ostala da se pita da li je moglo bolje.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Kolja Kombank dvorana Beograd

1 KOMENTAR

  1. Реалан приказ концерта.Иначе Једно од тих Малих Скромних Појачала, а које је свирао Коља, Је Тон Кинг Империјал…..Аралицино нисам успео да видим али вероватно је било у истој Екстра класи….
    Поздрав…
    И није све у Величини има нешто и у Тону….

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.