Ako vas oči ne služe i čitate samo prva dva reda…ukratko: Predgrupa: Dirty Honey odličan i usviran rock bend. Kiss, očekivano spektakularni uz odličan zvuk i vrhunsku produkciju.

Iskreno, bilo je sasvim bespredmetno ići u Zagreb na Kiss koncert. Nije da me je uplašio susret sa „Simbolima razbuktalog zla neobuzdane putenosti” ili krvca što štrca sa dugog jezika, što je kako su dužebrižnici rekli paganski simbol štovanja demona, već činjenica da bi me neko od tamošnjih „dobrih dušebrižnih ljudi“, koji su se usprotivili gostovanju jednog od najdugovečnijih R‘n‘R bendova na ovoj planeti, mogao poškapati svetom vodicom, e, to već ne bih mogao podneti. Budimpeštanci su po tom pitanju ipak umereniji. Dakle, pravac Budimpešta i Arena koju dobro poznajem od danas već pomalo daleke 1989. godine.

Za početak predjelo, bez ikakvog štovanja (Belane, ne brini) Đavla. Predjelo je servirano u skoro već popunjenoj Pap Laslo Areni uz uvodne zvuke AC/DC kompozicije „Rock ‘n’ Roll Damnation“. Dovraga, možda Đavla ipak ima? Losanđeloski bend Dirty Honey, vlasnici prošlogodišnjeg istoimenog vrlo dobrog albuma, ne deluju kao štovači repatog rogonje. No, kada su počeli sa svirkom i energičnom pesmom „Gypsy“, malo ko je ostao miran. To je taj prokleti „đavolski“ ritam, koji vas obuzima. Amin! Ah, da i ne pušta, što je četvorka (petica iz muziciranja!) u sastavu: Marc LaBelle (vokal), John Noto (gitara), Justin Smolian (bas) i Corey Coverstone (bubanj), umela dobrano da iskoristi za otprilike 35. minuta koliko su proveli na bini.

Sonično oni nude čvršći zvuk (minus druga gitara i klavijature) u odnosu na The Black Crowes. I to je dakako dobro, i tako bi i trebalo da ostane. Momčad je ispalila sve pesme sa svog debi albuma. Pred sam kraj nastupa su odsvirali i „When I’m Gone“, (pesmu sa prvog, za njih probojnog EP-a, koja je dospela i na prvo mesto mainstream rock liste, tamo daleko preko bare). Beše to pun pogodak, baš kao i izvanredna izvedba kompozicije „California Dreamin“. Zna ova momčad posao, a njihov posao je punokrvni đavolski, jelte, Rock ‘n’ Roll. Predjelo u slas’ poslušano!

Zaustavno vreme od pola sata do početka spektakla, što Kiss koncert svakako jeste, trebalo je upotpuniti peharom hladnog piva da bi se izdržala toplota za koju sam pouzdano znao da sledi. Zavesa koja je prekrivala binu sa belim logotipom Kiss, polako je počela da se njiše. Slova su reflektorom bila osvetljena u đavolski crvenu boju. Brrr, evo ga repati rogonja stiže. I tada je usledilo ono poznato: You Wanted the Best, You’ve Got The Best, The Hottest Band in the World….brang, bam, bum, beng, krk, bazinga, dim vatra, ode zavesa, iha…stiže, ne, stižu, sa neba na platformama sa kojih se spuštaju među smrtnike uz zvuke himne „Detroit Rock City“. Šizenje i ludenje. Kič na kvadrat, može i na kub.

Preterivanje od samog starta, ali to je upravo ono što je Kiss doveo do savršenstva. Paul „Starchild“ Stanley (vokal, gitara) se trudio da u tom momentu nadjača sve pirotehničke udare na bini, nije baš da mu je uspelo, no junački se borio da pusti glas iz grla, aj, aj, aj! Kako je pesma bila odsvirana, Stanley je odmah krenuo da bodri publiku kako bi im ona uzvratila bodrenje i najavio je večernji splet pesama: starih, starijih i najstarijih. Može, kupljeno!

Temperatura u Areni se ionako podigla od upotrebe sredstava za omađijavanje publike, tako de je bilo vreme da se vrisne glasno: „Shout it Out Loud“. Nema tu foliranja, dva udara, pa onda „Deuce“. Opa, bato đavle, znaš ti kako to treba. Da ne bude propusta iza i iznad Erica „Cat“ Singera i njegove baterije bubnjeva (oivičene paklenim figurama mačaka) se nalazio jedan preeeeveliki led ekran, da nikome ne promakne nijedan detalj ovog nastupa. Sa toliko vatrene moći potpomognute ogromnim brojem lasera koji špartaju što binom, što po hali, Kiss bi bez ikakvog problema rasturili „Zvezdu smrti” brže od pobunjenika koje je predvodio Luke Skywalker.

Gene Simmons (bas, vokal) preuzima odgovornost za narednu numeru „War Machine“ koju prati atraktivan video na ekranu. Zvuk je pojačan do maksimuma, bas tutnji, baš kao što „Demon“ i zapoveda. Tommy „Spaceman“ Thayer (ex Black ’n’ Blue, čisto da se zna), uredno ispaljuje sve solaže bolje nego što mi malo stariji momci pamtimo sa tih ploča. Kiss mašinerija radi punom parom. I tu je došlo vreme da se zapeva, što je Stanley iskoristio da odmori svoje glasne žice. Zna publika da peva „Heavens on Fire“. Nebesa gore, nego kako! „I Love it Loud“, sa Geneom kao ceremonijal majstorom. Novija (sa „Sonic Boom“ albuma) „Say Yeah“ je bila idealna da zagrejana publika zdušno otpeva sve što se od nje tražilo, a to je bilo gromoglasno „Yeah“, koje ni „Cold Gin“ nije rashladio.

Stari lisci, vitezovi đavla, znaju kako se vodi koncert. Uz rušenje platformi putem ispaljenih raketa iz gitare za vreme solo tačke Tommya Thayera ušli su u „Lick It Up“ sa sve Stanleyevim lascivnim prstokazom. A đavla mu i igrokazom, iako je gitaru svirao manje nego što je to potrebno, Stanley je plesao bolje nego Jagger. Taj njegov sitan vez nogama (što ukrade Lawless Blackie) je neprevaziđen. Za kolo, bre. Svoje kolo je gromoglasnim govorom (da se vidi da divani mađarski i to dobro) i kojom psovkom pride poveo je Simmons u „autobiografskoj“ pesmi „Calling Dr. Love“.

„Tears are Falling“ i „Psycho Circus“ sa odličnim pratećim vokalima (ah, da oni to vežbaju, a može to i da se malo „podeblja“ na mikseti) su protutnjale arenom, da bi tutnjavu nastavio Eric Singer sa svojom šaramantnom solo tačkom. Zna mačak bubnjarsko znanje! „100.000 Years“ je možda proteklo od nastanka sveta do dolaska potmulog bas zvuka i Simmonsa sa krvlju koja curi iz usta, bas solo se pretvorio u „God of Thunder“. Gene se na jednoj od platformi uzdigao do vrha bine. Đavo odozgore vidi sve, zna se to. „Ne idem tamo gde nisam pozvan“ izjavio je Stanley i publika ga je pozvala, preleteo je iznad nje do specijalno postavljene platforme na sredini sale ne bi li otpevao „Love Gun“ i publiku uveo u nažalos’ prebudženu verziju pesme „I Was Made For Lovin’ You“, no i takvu verziju publika je oduševljeno prihvatila i Stanley je mogao da doleti nazad na binu. Kraj je nastupio uz ne baš sjajnu, al’ meni vrlo dragu „Black Diamond“. Al ne lezi Đavle. Zna se kako ta firma radi. Ide i bis.

Sasvim očekivano bis je započeo sa „Beth“, Eric Singer ju je otpevao i „odsvirao“ (držim ruke gde treba, al’ ne pritiskam dirke) na klaviru. Taman da se ne bi raznežili do kraja i pošto „momci“ imaju zvuk, bilo je vreme da jedno 13000 duša iskaže svoju ljubav prema bendu koji slavi pola veka postojanja. Nagradno pitanje upućeno sa bine u vidu pesme je glasilo „Do You Love Me“. Odgovor je bio potvrdan, kako drugačije? Sa himnom su započeli sa drugom himnom su zatvorili koncert. „Rock ‘n’ Roll All Nite“, nego kako! To je to. Esencija grupe Kiss. Đavolski dobra zabava. Pa nek padaju i konfete i baloni sa njihovim likovima i neka se publika slika sa bendom u punoj ratnoj opremi koji je svoja dva sata pošteno proveo na bini!

Uz duboki naklon i huk publike očevi Rammstein pirotehnike su nestali sa bine, dopuštajući pesmi sa razglasa (glasno otpevanoj od strane svih prisutnih) da odjavi concert. Ta pesma se zove „God Gave Rock ‘n’ Roll To You”. Gad njima, oni nama, svi zadovoljni. Kraj puta? Sigurno? Možda? Sa ovom maskiranom četvorkom čovek nikada ne može biti siguran. Đavla mu!

Autor: David Vartabedijan