Sinoćnji koncert benda King Khan and The Shrines u beogradskom KC Gradu bio je od samog početka pravi, intenzivni rokerski događaj. Bend je nastupio sa minimalnim zakašnjenjem, bez predgrupa, bez predigre, sa snažnim ali i plesnim nastupom od prvih tonova.
Prvo je na binu izašao osmočlani bend i zagrejao prisutne kratkim instrumentalnim uvodom, za vreme kog je Til Tim, vodeći gitarista, na pomepezan način najavio „maharadžu soula“, King Kana. Kan, publici poznat i kao Bleksnejk (Crna zmija), je nonšalantno, klanjajući se ljudima oko sebe, prošao kroz nakupljenu masu, izašao na binu sa krunom od perja na glavi i obučen u šljašteću zlatnu tuniku. Odmah kreće žestoka svirka. Ređaju se pesme: (How Can I Keep You) Outta Harms Way, Bite My Tounge, Land of The Freak. Bend od samog početka nastupa žestoko, ne štedeći se za kasnije; uvis dižu gitare, klavijature, i već za vreme treće pesme deo benda ulazi među publiku, sviraju i đuskaju sa njima. Sve liči na ogroman ritual „slavljenja života“, kako ga je King Kan, vise puta u toku koncerta nazvao.
U pauzama između pesama Kan pravi mnogobrojne šale sa seksualnom konotacijom, a pesme posvećuje različitim grupacijama: transseksualcima, feministkinjama, frikovima, džankijima, sa pomešanim osećanjem odobravanja i blagim ironičnim otklonom. Time ruši tabue, pravi pozitivnu i duhovitu atmosferu i na taj način zadobija potpuno poverenje publike, što se najbolje videlo u momentima kada je Bleksnejk pozvao sve prisutne da se spuste na kolena i ,,urlaju’’ zajedno sa njim. Malo ozbiljniji, ali i duboko emotivan ton, koncert poprima za vreme izvođenja numere So Wild, koju Kan posvećuje svom pokojnom prijatelju i jednom od poslednjih istinskih pankera, Džeju Retardu.
Prvi deo seta se završio pesmom Luckiest Man. Nakon nje, bend odlazi na kratku pauzu. Vraćaju se, bez King Kana, nakon što je publika zatražila još. Kao i na početku koncerta, sviraju instrumentalni, kakofonični uvod, za vreme koga se Bleksnejk ponovo pojavljuje. Ovaj put je obučen samo u šljašteći donji veš, ogrnut je plaštom, na glavi ima ogromnu kovrdžavu periku i sveukupno asocira na uvrnutu, treš verziju drevnog egipatskog vladara. Drugi deo seta započinje pesmom Born to Die, a završava se u duhovitom maniru, pesmom Shivers Down My Spine. Za to vreme King Kan glumi da baca čini na publiku i muzičare, otirući znoj sa sebe. Nakon završetka prolaze kroz publiku i staju kod šanka, voljni da se fotografišu i komuniciraju sa fanovima.
Bend King Khan and The Shrines je održao debi koncert u Beogradu koji će dugo ostati u sećanju onima koji su bili prisutni. Mešavina soula i panka, propraćena performativnošću koja bi se mogla okarakterisati kao iščašena kombinacija Džejmsa Brauna i Skrimin Džeja Hokinsa, prizvala je duh iskonskog i primitivnog slavljenja života. Otuda su se i izvođači i publika potpuno predali tom osećaju i sa koncerta otišli začarani, sa širokim osmesima na licima. Bila je to jedna od retkih prilika da se vidi bend koji se bespoštedno i pankerski predaje nastupu i publici.
