Još jedna muzička atrakcija uspešno zaobilazi Srbiju, preciznije Beograd, te je zapanjujuće velik broj ljubitelja i ljubiteljki alternativnog zvuka iz Beograda povukao svoje veze, uložio malo novca i otisnuo se put Austrije, preciznije Beča. Ovaj put, razlog putešestvija bila je blesava, zabavna, muzički šarenolika šestorka čudnog imena na čiji pomen vas mađarski carinik sumnjičavo gleda i misli da se s njim šalite (a sa njim se ne treba šaliti) – King Gizzard & the Lizard Wizard.

Destinacija nastupa – bečki Gasometar – naizgled napuštena zgrada, prilično oronulog spoljašnjeg izgleda, poput velikog kotla iz čijeg vrha očekujete samo dim i prašinu. Simbolički, on jeste, tog radnog bečkog dana, bio kotao kada su prve varnice proizvele devojke iz sastava Los Bitchos.

Instrumentalna, vrlo prijatna muzička izvedba Bitchosa razmrdala je većinski mladu publiku, podstakavši je da igra i ne drži se jednog, fiksnog mesta pod metalnim konstrukcijama iznad njih. Na trenutke njihove deonice jesu podsećale na gitraske minijature zbog kojih je publika došla u Gasometar, ali jako zabavnim timpanskim vragolijama muzika Bitchosa dala je nešto novo, drugačije, a sve je beskrajno simpatično ispraćeno đuskanjem basistkinje Josefine Jonsson u Tina Weymouth fazonu.

Polučasovno zagrevanje zamenilo je skoro polučasovno iščekivanje. Svaki minut od poslednjeg skoka gitaristkinje Serrae Petale po bini pojačavao je huk peščane oluje. Ona je nesumnjivo dolazila, približavala se, bila glasnija i sveprisutnija.

Negde iza dvadeset prvog časa iz Gasometra je zazvečalo vrlo glasno, vatra se rasplamsala, a iznad zgrade umesto dima izbijala je peščana oluja koja se širila van zidina zgrade – „Rattlesnake“. Što ste mirno stajali – stajali ste – razjarena reka ljudi je pod peščanim naletom nosila sve pred sobom, vrlo lako se ispred vas u jednom trenutku mogao naći Stuart Douglas Mackenzie sa svojom gitarom neobičnog oblika, a u sledećem, pod dejstovom reke, onaj čika sa ulaza koji vam nije dao da pivo unesete unutra.

Od uvoda u prvu pesmu mogli ste samo da se prepustite Gizard muzičkom talasu koji je neprestano nadolazio i povlačio se, uvlačivši vas u svoj novi nalet iznova i iznova. Svaki put kada mislite da će da prestane, on vas ponovo poplavi, uvuče i izbaci potpuno raspamećenog.

U početnom, gotovo neprestanom zvučnom izdanju talasa mogli ste da čujete u nizu pesme „Oddlife“, „Pleura“ i „Gaia“, sve one u verodostojnom albumskom izdanju, ali potpuno nasumično prožete insturumentalnim džemovanjem, koje deluju toliko uvežbano, ali istovremeno spontano. Gotovo da ne poverujete da jedan šestočlani sastav može to da izvede. I opet, svaki put kada očekujete da će se desiti neki veliki muzički bum pesma se samo nastavi, ode u refren, drugu strofu, jednostavno se završi ili samo produži ista deonica višeg ili nižeg intenziteta. Bivate omađijani.

Don’t fear nothing
Snake is bluffing

Potpuno su bili (Gizardi) u i van misli publike („I’m In Your Mind“, „I’m Not In Your Mind“), kontrolisali su tokove reke koja je neprestano tekla kao da ima konstantan nagib, nekad planinski, a nekad mirniji, ležerniji, krivudaviji, no podjednako melodičan da vam je milo kad se samo njišete pod blagim vetrom onoga što je bila prvobitna, peščana oluja.

Na bini je to delovalo dosta mirnije, svako na svojoj poziciji. Ispred statičnog Lucasa Skinera na basu i, opravdano, još statičnijeg, ali veoma ubitačnog, neumornog i vrednog Michael Cavanagh, zaduženog za gotovo sve dinamičke promene Gizzard talasa, stajala je harmonijsko-melodijsko-vokalna četvorka. S leva na desno stajao je Ambrose Kenny-Smith, Joey Walker, već pomenuti Stu i Cook Craig. Veoma statična, menjavši instrumente pred sobom četvorka je ličila malo na razmaknutiju postavku Kraftwerka, a malo na standardnu rok postavku sa sintisajzerom, dve gitare i usnjakom/dairama/zvečkama.

Jedini vidno raspoloženiji za šetnju po bini (nije Walker prim. aut) koji je imao veću interakciju sa publikom bio je Ambrose. Ponekad je ličio na perkusionisutu Nicka Cavea, a ponekad na rep ikonu, recimo dok je izvodio „The Grim Reaper“. Odlično je preuzimao vokalne deonice od Stua i imao svoje blistave momente na usnoj harmonici i saksofonu dokazujući da „The Dripping Tap“ nije jedina stvar u kojoj njegova raznovrsna muzička izvedba dolazi do izražaja.

I taman kad ste pomislili da od prefinjene i dugačke izvedbe numere „Shanghai“ ne možete više da tražite od ovog sastava, reka biva pomerena rekom – „The River“ – najavljenom kao poslednjom pesmom za to veče.

Ona to i jeste bila, samo je u sebi sadržala sve ono što reka poneti može u dva sata i deset minuta svog toka, plus nijednom niste čuli dva puta istu deonicu – jedna je počinjala, druga ju je nastavljala, treća ju je završavala, ali ustvari nije jer je predstavljala upliv u nastavak.

Bis? Kome treba bis. Imali ste ga svaki put kada ste pomislili da je pesma gotova, svaki put kada vam je zapravo nastavak pesme nuđen iznova i iznova kao mamac za aplazu, ali vas bubanj, gitara ili vokal pomere i opomenu da imate još malo pesme da odđuskate, odskačete pre nego li dlanove spojite u aplauz i pomislite koliko je njihova muzika moćna.

Ne okrenuvši se za sobom Gizard talas je svoje završio i stuštio se ka Milanu, onako furiozno kako je i stigao iz Praga. Ostavio je raspamećene, vesele face posetitelja i posetiteljki u dugačkim redovima za jakne, majice i pivo, te u potrazi za kioskom na kome piše „Bosna“ jer je tu najbolja noćna klopa, jedina koja je mogla da upije količinu zadovoljstva proizvedenog te večeri u Gasometru.