fbpx

-

Naslovna Reportaže Katarza u niškom Feedbacku uz Nikolu Vranjkovića

Katarza u niškom Feedbacku uz Nikolu Vranjkovića

Nikola Vranjković Feedback Niš
Foto: arhiva

Sinoć je u niškom klubu Feedback održan prvi od dva najavljena koncerta beogradskog alternativnog kantautora Nikole Vranjkovića. Da Nišlije obožavaju ovog svestranog muzičara svedoči činjenica, da su godinama unazad njegovi koncerti rasprodati i da je Feedback premali da primi sve njegove fanove pa se tradicionalno organizuju po dva zaredom.

S obzirom na to da je sutradan radni dan i da nas čeka svirka od najmanje tri sata, koncert je počeo gotovo na vreme. Savršeni, vanvremenski tonovi pesme “Fotelja” su odmah animirali publiku, na šta se nadovezala numera “Čarobni akord” prožimajući se jedna sa drugom kroz najfinije pore muzičkog stvaralaštva. Usledile su pesme “Nikada ti više neću otkriti ni jednu tajnu“, “Zadrži svoj dah“,”Protiv sebe“, “Dve reči“, “Osam i trideset“. Ovo su sve sporije kompozicije i kada se pogleda masa čini se da su se fanovi uspavali, ali sve to u stvari govori istinu o datom trenutku u kome su nas (ili smo se) zarobili doživljavajući ga kao kaznu ili usud iz kog nema pomaka, a ova muzika nas tera na kontemplaciju i “vožnju” kroz mračne dubine. Odatle su svi ti osećaji čežnje, (samo)nedovoljnosti, anksioznosti, ali istovremeno i prkosa i besa, kovitlaju se u prostoru u kom postojimo, guše nas i gaze, poništavaju i anuliraju.

Slede “Večernja zvona“, “Majdan“, “Tajni život suterena“, “Marburg (Hommo epilepticus), “Sretenje“, a svaku od njih prate ovacije, glasno pevanje i još glasniji aplauzi. Kvalitet koji se godinama kristališe dostiže svoju punu čvrstinu i blistavost onda kada jednim potezom razbije jaz generacija između kojih se nalazi čitavih dvadeset i kusur godina. Na ovom koncertu sudarile su se energije onih koji poštuju stariji opus Nikole Vranjkovića iz ranijih vremena i nekih tzv. sadašnjih. Umesto eksplozije desila se sinergija. Sve je bilo na krajnjim granicama između kontemplacije i ekstaze. To je Nikolina muzika – oslobođenje, svojevrsna katarza. Umesto besa i agresije – vrenje žestokih frustracija koje, kad dođe do kritične tačke, spušta temperaturu do granice svesnog poimanja onoga ko smo i gde smo. Ipak, to sve ne znači da ako smo naučili da živimo sa tim, da smo i prihvatili.

Nikola Vranjković Kombank dvorana Beograd
Foto: arhiva

I baš kada se osetilo da će većina prisutnih jednostavno potonuti, tempo se menja. Na prve akorde pesme “Bunar želja ne postoji” publika počinje da skače, a onda slede naizmenične fenomenalne solaže. “Težak slučaj pakla”,”2000 i kusur godina“, “Moraćeš da naučiš da živiš sa tim” donose novi nalet energije, na bini sve pršti, a publika uzvraća dugim, gromoglasnim aplauzom. Tri sata neprekidnog sviranja prošlo je kao tren, Nikola najavljuje poslednju pesmu za večeras “SDSS“, a prati je šutka i horsko pevanje. Zatim, sviraju i numeru “Dan koji nikad nije došao“, gde ritam sekcija posebno dolazi do izražaja. Vladan Božilović kida na bubnjevima, Ivan Mihajlović upotpunjuje spektakl bas gitarom, a Danilo Nikodinovski odlaže gitaru uzima palice i počinje da lupa činele.

Svaki Vranjkovićev koncert oduševi skladom, harmonijom i genijalnošću u poetskom izrazu i uvek pomislite kako je prešao granice, da od ovoga ne može bolje i svakog narednog puta se iznenadite. Nepobitna činjenica je da jeste Nikola Vranjković sasvim nadigrao vremena iza i ispred nas. I to ne samo muzikom, nego i svojom originalnom poezijom. Interesantna je i izvesna kontradiktornost – gotovo svi poštovaoci (i fanatici) Nikole Vranjkovića reći će da je to mračna muzika, ali sa svetlom u očima, sa žarom otkrića ultimativne istine za kojom se traga i katarzičnih pročišćenja do kojih nas dovodi.