-

NaslovnaReportažeJava koja obećava – Nikola Vranjković u Novom Sadu

Java koja obećava – Nikola Vranjković u Novom Sadu

Nikola Vranjković Niš Banovina Koncert Dvorište univerziteta
foto: arhiva

Koncertno ponovo aktivan od juna ove godine, ovog četvrtka je, nešto malo kasnije od predviđenog, na binu Studentskog kulturnog centra Novog Sada stupio Nikola Vranjković uz pratnju još petorice veličanstvenih, naoružanih teškom mašinerijom i spremnih da osvoje novosadsku publiku, drugu noć zaredom.

Nakon zauzimanja pozicija lagano su počeli da odzvanjaju prvi tonovi pesme „Najduži je poslednji sat“ što je publika dočekala ovacijama. Dubina Nikolinog glasa polako je počela da upija jednog po jednog prisutnog, dok su svetla reflektora, dirigovana palicom Arse Zlatkovića, posmatrala ima li nekog ko nije spreman da bude deo biološkog minimuma.

Lagani valovi pokreta tela nizali su se tokom druge pesme „Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu“, a zapravo se činilo da su svi bili spremni da tu i tad podele sve svoje tajne. Otkucaje srca diktirao je udar bubnja i palica u rukama Vladana Božilovića.

Već u narednoj pesmi „Dve reči“, publika udružuje svoje glasove pevajući sve reči bez greške. Zatim sledi razmenjivanje pogleda u želji da zaigraju, a bend kao da je osetio poruku koju pogledi nose, te počeo da svira „Zadrži svoj dah“. Dame nisu mogle da zadrže svoje plesne pokrete samo za sebe, od čega ni muški deo publike nije mogao da se suzdrži, pa kreće igranka kao da su šezdesete opet u modi. Svi lete, lete avioni, lete duše, lete oblaci i sećanja.

Potom sledi dugačak uvod u još jednu poznatu pesmu Block Out-a „Raskorak“, a kako je repertoar kultnih Beograđana gotovo svima u publici i poznat i drag, horsko pevanje publike se nastavlja, ali bez rešenja za nedorečeno – Ako ostanem, moraću…

Najednom mrak, zatim bljesci belog svetla kao velike hipnotišuće oči, no pogled niko ne sklanja. Sad su već svi kompletno uključeni u glavno dešavanje, pevaju oni levo, a i oni desno, kao i oni napred i nazad – glasno odzvanja „Protiv sebe“.

Kako je Nikola okupio svestrane muzičare, tako je bilo i za očekivati da ćemo čuti nešto što nismo u prilici tako često da čujemo, a još ređe da vidimo kako nastaje. Za to se pobrinuo Danilo Nikodinovski (Consecration) i demonstrirao magiju nad tereminom kao deo pesme „Fotelja“.

Nikola Vranjković Bašta kluba FEST Beograd Zemun Fotografije Galerija slike
foto: arhiva

Već u ovom momentu atmosfera je postala potpuno prijateljska, pa je svako mogao da zaluta u neko svoje sećanje dok ga u tom lutanju prati „Majdan“.

Utisak je bio da nije u pitanju koncert, već tango benda i publike. Svaka pauza odjekivala je nestrpljenjem za nastavkom, kao da niko nije želeo da čuje tišinu. I onda, na tišinu su žestoko izručili tonu „Večernjih zvona“. Izgledalo je kao da su se zvučnici pretvorili u gigantske monstrume koji bi svakog časa mogli da se obruše na grad. Ipak, nisu, zbog čega moramo da zahvalimo majstoru za ton, Milošu Momirovu, koji se potrudio da ovo bude jedan izuzetno artikulisan performans.

Mir ponovo pronalazimo u pesmi „Tajni život suterena“ u toku koje su se pogledi mnogih izgubili u daljini, kao da su zapravo pokušavali da pronađu odgovor na pitanje – Gde ti je kuća?

Usledio je momenat koji je u potpunosti izbrisao put ka nazad. Bio je to trenutak kada je Nikola ustao, pogledao sve u oči i počeo jednu po jednu dušu da ispunjava nekom srećom koja je bila zarobljena u tugi, a čije oči su se zamislile i gledale daleko dok su usne same ocrtavale reči pesama „Sretenje i „Težak slučaj pakla“.

U Danilovim rukama se potom pojavljuju i palice kojima nemilosrdno udara činele i pojačava efekat koji na sve ostavlja „2000 i kusur godina“. Ako je iko pomislio da će kraj uslediti uskoro, „Andrej“ je razvio veo sumnje i zakuvao priču. Usledio je distorzični okršaj kada se učinilo da muzičari žele svo svoje iskustvo da istresu na publiku, ređajući „Bunar želja ne postoji“, „Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“, „Manastir i „Zvezdane staze“.

Ukoliko je sve počelo polagano, kraj je morao da bude potpuno suprotan, te je bio neupitan izbor pesama koje su kombinovali tokom poslednjih 15 minuta. „SDSS i „Dan koji nikada nije došao ostavljene su da na spektakularan način događaj privedu kraju.

Ovo jeste bilo vantelesno iskustvo koje je materijalizovao Vranjković, podržan muzičkom pratnjom ljudi kojima, izgleda, može u potpunosti da veruje (uz pomenute, tu su još bili i Miroslav Užarević Uža sa bas gitarom, Ivan Zoranović za klavijaturom, kao i Milan Vučković). Zato je u samom finišu bezbrižno mogao da odloži instrument na kratko i sa strane posmatra kako se snalaze dok im se na sceni pridružuje Zoran Bulatović Bale (Pekinška Patka, Luna) i na momenat demonstrira pank.

Hvala Nikoli, kao i ostalima, na neumornoj volji da nam osvetli put na kojem smo zalutali i evo sad se vraćamo polako, ali sve dok on drži gitaru, biće nam jasnije i kako.