Videti da jedan savremeni regionalni bend može da za kratko vreme okupi gomilu čija snaga leži ne samo u pukom broju, već i poznavanju pesama s repertoara, stvarno je ohrabrujuće, ne samo iz razloga što sceni katastrofično nedostaje „sveže krvi“, već i zato što se sve ređe dešava da domaća publika s uzbuđenjem prihvata nešto novo i uzbudljivo. Međutim, upravo se ovakva larma i začula večeras u prepunim prostorijama KC Grada na koncertu skopskog free-flow benda Funk Shui, uz podršku domaćina pliš, koji je organizovan pod okriljem naših Balkanrock Sessions.
Kako su svežina i vetar verovatno naterali publiku da bez oklevanja pohrli unutra, atmosfera ispred kluba bila je dovoljno pitoma. Unutra je, međutim, nastao pravi haos, dok su jedni „otkucavali“ karte, drugi bili u tranzitu od i do šanka, a neki samo oživljeno razgovarali, u iščekivanju glavne atrakcije. Za to su ih pripremali Aleksa, Stefan, Petar i Branislav iz pliša, radujući sluh svojom živahnom interpretacijom post-punk revivala s elementima novog talasa.
Uprkos tome što se dvoglas Alekse i Branislava nažalost često nije čuo dovoljno jako da se razazna o čemu to zapravo zbore, jednostavan ritam, pogodan za đuskanje u spoju sa žustrim i blago melanholičnim melodijama govorili su dovoljno sami za sebe. Krepak, jednostavan indie zvuk bez trunke pretencioznosti bio je sjajan, ne samo kao odskočna daska za ono što sledi, već zbog toga što je sam po sebi zvučao potpuno autentično, energično i držao pažnju dopadljivim, srednje brzim tempom.
Kao mali bonus, bend je takođe skrenuo u malo mračniju listu hitova 2000-ih, izvukavši odatle revival-klasik, „PDA“ benda Interpol, koji su izveli s poštovanjem originala, zaokruživši zatim set još jednom, ujedno i najboljom autorskom, „Kraljica“. Kako su obećali, tako su i ispunili – na koži se osetilo, i izuzetno je prijalo.
U intermisiji, kada su pića bila ponovo dopunjena, a na čelo gomile, u iščekivanju šoua, stala nestrpljiva grupa najvernijih pratilaca rada benda, promaljanje frontmena Luke Gorgievskog i basiste Mihaila Namičeva po strani stejdža izazvalo je pravu pometnju, koja je postala još jača, kada je ceo sastav konačno istupio pod svetla.
Nastupajući u obnovljenom, a zapravo starom sastavu, budući da je, vrativši se s pauze tokom koje je s bendom radio samo u kapacitetu producenta, mesto sada bivše bubnjarke Martine ponovo zauzeo David Nikolovski, Funk Shui su na beogradski stejdž doneli svoju originalnu recepturu, koja alternativu ukršta sa elektronikom, fanki rokanjem i na smenu dolazećim repovanjem i pevanjem.
Otvarili su set, baš kao i poslednji put u Kragujevcu, svojim standardnim uvodom „Ne vreme“, koji je, iz sporo gorućeg alt pop plamena, u živoj varijanti transformisan u pravu alternativnu eksploziju. Bend je zatim uskočio u „đuskalicu“ zvanično nepoznatog naziva, koja će se tek pojaviti na nekom budućem izdanju. Sa karakterističnim uzletom, i neočekivanim i vratolomnim promenama akorda i ritmom napreskok, pesma se približila kraju nežnim, liričkim bridžem, koji je izgoreo u alt rock završetku, prelivši se maltene bez pauze, u jedan od hitova koji su označili relativno nedavni preporod benda u novom ruhu, „Deca“. Lukini rep i polu-pevanje u srednjem registru, podržani su od strane ritam sekcije sve do samog refrena koji, u kontrastu s većinom ostalih numera, u pogledu performansa više nalikuje savremenom soulu, barem dok uoči drugog ponavljanja, ne dobije na volumenu zahvaljujući uvođenju teških elemenata.
Pak, potrebno je skrenuti pažnju i na jedinu značajnu manu nastupa. Uprkos vrsnoj kontroli koju bend ima nad smenom dinamičnih i tihih momenata, kao i održavanjem opšteg toka nastupa, brojne digresije u tuđi materijal, čak i kada je izveden s potrebnim „drajvom“ kao što je bila obrada legendarne surf rock numere „Misirlou“, ili pak opuštenciju u vidu „I Shot the Sheriff“, izgledaju skroz neumesno i potpuno izvlače iz doživljaja slušaoca koji je došao s namerom da uživa u nečemu novom i originalnom.
Ovaj višak kalorija izgleda i zvuči utoliko besmislenije kada se u obzir uzme činjenica da je u pitanju sastav sa jednim od najjačih originalnih repertoara u regionu, koji je višestruko potvrdio da im ovakvi jeftini trikovi nisu ni najmanje potrebni. Zezanje je super, ali ako se radi na „svoj“ način.
Bez daljeg traćenja vremena, gromoglasno padaju „Meteori“, jedan od najvećih hitova benda, kojem predstavljanje nije ni potrebno, izgrmevši kako dolikuje, i terajući čak i one koji se s Funk Shui susreću prvi put da, kao jedan, isprate zarazan refren, tresu uz agresivniji prelaz, i dižu ruke dok Luka uleće u visoki registar.
Odmah nakon toga usledila je verovatno jedina umesna interpretacija večeri – barem ako je neko već želeo da čuje kako bend izlazi na kraj sa kulturnom baštinom – obrada narodne makedonske pesme, „Filka moma mole Boga“. Interesantan, lep kuriozitet koji ne izgleda neobično u široj konstelaciji onoga što bend namerava da postigne.
Za fanove prva dva albuma koje je sada notorno teško uopšte čuti onlajn, a kamoli dobaviti fizičku kopiju, tu su bile dve najbolje stvari „Grla jarci“ i „Ulica 22“, obe sa većim akcentom na gitarsku žestinu i nemir, dok je od novijih kontinuitet održala „Veter“, na kojoj su primetne bile male improvizacijske izmene u melodijama i napevima, čineći da zvuči još bolje i dinamičnije od studijske verzije.
Ipak, najmagičniji trenutak tinjao je na poslednjoj zvaničnoj pesmi večeri, i ujedno najboljoj u celokupnom repertoaru benda, baladi „Stakleni noze“. Dok su apsolutno svi u prvim redovima pratili u stopu Lukina poigravanja sa dobro poznatom, setnom melodijom, postalo je jasno zašto su toliko voljeni i traženi ne samo po regionalnim, već i evropskim manifestacijama i festivalima.
Ispod svih instrumentalnih bravura, poigravanja sa efektima i drugim filovanjem, Funk Shui su u korenu grupa fantastičnih autora, koji umeju i da dignu na noge, ali i spuste i nateraju na setno, sanjivo promišljanje. Savršena za izlaženje na kraj sa nadolazećim talasom zimske hladnoće, ova topla, nostalgična pesma, iako napisana još za prvi album iz 2012. godina, i danas sija kao vrhunac njihove diskografije. Posle „Stakleni noze“ usledio je dvodelni bis podeljen između glasne „Krik“, sa refrenom prilagođenom domaćoj publici, koji se savršeno uklopio u strukturu pesme i bio glasno prihvaćen od strane svih posetilaca kluba i obrade grunge legendi Pearl Jam – „Porch“.
Dirnuti reakcijama publike, Funk Shui su scenu napustili iscrpljeni, nasmejani i srećni, ćaskajući usput s fanovima. Pozvavši sve u svoju rodnu Makedoniju, i uz ovacije obećavši da će se uskoro vratiti, pokazali su ne samo da su dostojni publike u prestonici, već i da se godine mukotrpnog truda i usavršavanja na kraju uvek isplate. Dobar glas se kad-tad nadaleko čuje…
