Sa imenom koje, doduše, ne može da se pohvali naročitom suptilnošću, i sastavom, skrpljenom silom prilika, gde je jedini izvorni član grupe, Sergej Hramcevič potpomognut od strane ritmičkog maga i kolege iz benda The OMY, Ilje Kručinina, kao i lokalne džez legende, Dušana Petrovića, trojac Baritone Domination pružio je juče, protivno teškim okolnostima, sjajan performans za okupljene u klubu Dim u Cetinjskoj.
Faktički, ovaj nastup u podzemnom beogradskom klubu implicira pozamašan istorijski i teorijski presedan – može se potegnuti poduža priča o najranijim danima lomljenja konvencija hard bopa i modalnog džeza, najpre o Ornetteu Colemaneu i njegovom programatskom opusu, „Free Jazz“; zatim kontinentalnoj aproprijaciji ovog, izvorno crnačkog, zvuka od strane ljudi poput Peter Brötzmanna i Petera Kowalda; pa i razvoj free improvisationa, u sklopu sa principima indeterminacije. Međutim, iako genealogija piše sebe samu, kada se slušalac nađe oči u oči sa ovakvim muzičkim iskustvom na neposrednom nivou afektivnog kušanja nečeg novog, sve ove stvari ostaju u drugom planu.
Drugim rečima, „ozbiljnoj“ improvizovanoj muzici treba dati šansu jer, skraćena za suvišni intelektualni balast, ima priliku da dopre do, i u najboljem slučaju, pomeri slušaočeve granice komfora. Slobodna improvizacija je odlična prilika za navikavanje na nepoznato putem asocijacije, što je ovaj nastup pokazao distinktnom energijom, koja je na momente, barem u pogledu energetskog naboja, graničila sa razularenim, tvrdokornim pankom i noise rockom, ukalupljujući se povremeno u repetitivne segmente koji su intuitivno pitki i razumljivi.
Pre nego što će sve prasnuti u kulminaciono ludilo, gde dogovoreno i poznato daje maha potpunom haosu, čuju se sirene, neprijatna škripa i drugi nagoveštaji post-industrijske gungule. Kao nevidljivi duh koji vija stanovnike ovog tmurnog krajolika, saksofon se pojavljuje na tren, izvija se u dimu, i nestaje, dok nesigurni ritam ide u korak. Ovo će trajati neko vreme, dok se baritoni podižu i spuštaju, ne ostavljajući nijedan trag zadimljenog prostora nepokrivenim, dok tenzija raste, kao da su na tragu nečega.
Već tren kasnije, ritam, koji bi se sasvim komforno pokazao u rok ili metal pesmi, postaje stabilan, odlučan, a baritoni počinju imitiraju gudačku sekciju, ominoznim uvodom, nalik na kontrabas. Osećaj progona, i nelagodnosti prolazi kroz sve moguće intenzitete – muzika se čas tiho krade, čas očigledno kreće prema svojoj destinaciji, nestajući iza ugla u filmičkom maniru, taman kada stvari treba da „proključaju“.
Sledi lagano talasanje među dva tona, koje neprekidnim trajanjem stvara dojam gledanja na veliku urbanu metropolu noću, iz ptičije perspektive, dok ne nastane vreme za loopovani fragment na saksofonu, koji momentalno menja visinu, čas se spuštajući dole, čas ponovo penjajući u gornji registar. Postepeno, ovo prelazi u blago disonantni dijalog baritona, uz blagu perkusivnu tresku, pa sve kraće tonove, koji su u konfliktu dolazili sa suprotnih strana prostorije. Publika je pomno pratila eskalaciju ovog sukoba, prateći topot dok je prelazio u tihi trk, sada u pratnji činela, dok larma nije postepeno nestala, negde iza horizonta.
Improvizatorsko nasilje u opusu grupe je rezultat balansiranog procesa – baš poput mnogih drugih predstavnika savremene free improv scene, Hramcevič se rado služi looperima, čineći da se izrazi nižu jedan na drugi u slojevitom maniru, postepeno, dopunjujući nijansama nesagledivu, poliritmičnu i apokaliptičnu zvučnu sliku. Dok se bura dva baritona međusobno podržava i dopunjuje, ritam sekcija se drži tihe tutnjave batova po površini, i tupkanja, sudeći po svemu, po stranama bubnja koji, onomatopejski, zvuče kao udaljeni teretni voz na šinama. Atmosferični podtekst zvuči gotovo bluzerski, ujedinjujući gradsku romantiku sa disonancom, stabilnost sa prepuštenošću i raskalašnost sa pribranošću. O samom vrhuncu, kada trojac nalazi svoj konačni swing, priča se završava u istom maniru u kojem je i počela – bez konačnog odgovora na postavljeno pitanje.
Oduševljen reakcijom publike, Sergej je predstavio dvojicu gostujućih muzičara, koji su se obojica odlično snašli, završivši time još jedno, pretposlednje veče po obimu manjeg, ali zbog toga ništa manje bogatog festivala. Za kraj, mali podsetnik – večeras će u Elektropioniru festival zaokružiti glavna tačka, američki avant-metal Kayo Dot, koji će u celosti izvesti svoj fantastični debi, „Choirs of the Eye“.
