Hood Vibes Only festival koji je u petak prodrmao sam temelj Hale 5 Beogradskog sajma zapravo predstavlja jedan, konačno dosanjani, dečački san koji je od malih nogu sazrevao u glavama organizatora, Miloša „BIGrua“ Grubora i Pavla „Paje Kratkog“ Jankovića, kao i, odokativno, više od hiljadu fanova koji su posetili ovaj fantastičan događaj. Od slušanja repa u parkovima i školskim dvorištima, kupovanja CD-ova prvih domaćih albuma, do čukanja kultnih bitova u studijima i na kućnim računarima – sve je vodilo do ove fantastične proslave kulture, koja postoji isključivo za, i zahvaljujući ekipi iz kraja.

Kako je gomila mladih, nasmejanih, običnih ljubitelja dobrog repa rasla, celom halom se osećala električna atmosfera i nepojmljivo uzbuđenje, dok je DJ Mrki, vrteo bengere s akcentom na početak ovog milenijuma. Dok je responzivna publika jasno stavljala do znanja „Where the Hood At?“, već animirano đuskajući umesto odgovora, čekao se izlazak prvih izvođača, a vreme prekraćivale singlice The Gamea, Dr. Drea, Ol’ Dirty Bastarda i Cypress Hill.

Pokazujući izvrstan nivo organizacije događaja, potok ljudi je bio konstantan, bez ikakvog suvišnog zadržavanja, a prostora je bilo za sve koji su želeli i mogli da dođu, pri čemu pripreme zaista nisu trajale dugo, te su prvi izvođači istupili na binu već nekih četrdesetak minuta po otvaranju vrata. Kao valjan bonus zvaničnom delu programa, nastup su otvorili nekoliko mladih, ručno odabranih MC-jeva, koji su predstavili po par autorskih pesama.

Zadavši ton, prvi mladi MC je otvorio šou brutalnom boom bap gruvalicom, zadavši standard zaista dostojan samog vrha naše scene. Brutalne rime jasno su se mogle čuti zahvaljujući izvrsnom ozvučenju, uprkos tome što su bitovi, svaki težak nekoliko tona, odjekivali salom tako da su se osećali u koštanoj srži. On je, zatim, ustupio mesto sledećem, koji je izveo nešto jednostavniju i manje tvrdu numeru, pre nego što će predati štafetu dvojici ortaka, stilski ne toliko udaljenih od onoga što rade domaćini festivala.

Lagana, opuštena pesma govorila je o iskušenjima i radostima života u beogradskom kvartu, i poslužila je kao dobar kontrast u odnosu repertoar jedine reperke u rosteru novajlija, koja je pokazala da žene nikako ne kaskaju za reperima u pogledu tvrdog deliveryja. Njene trake, sa naročito ubojitim refrenima su digle celu publiku na noge još pre početka zvaničnog programa, a ona je, zadovoljna postignutim, prepustila scenu novom potpisaniku BIGruove i Pajine izdavačke kuće, Kopri.

Nakon ne naročito uspešnog nastupa gde je otvarao za Smoke Mardeljana, Stefan Koprivica, kojeg izdvaja opušten flow i persona drugara iz kraja, sa laganim životnim stilom, barem u meri u kojoj uspeva da izbegne probleme sa zakonom – očigledno se pošteno posvetio uvežbavanju svog repertoara. Zvučeći mnogo uverenije kako u sebe, tako i u ono što na bini izgovara on je, uz pratnju relaksiranih bitova u maniru istočne obale, prepričao par epizoda iz svog života, zaokruživši zabavan set svojim najvećim hitom, „Ide  rep„, uz koji su svi prisutni već, kako ko stigne, mahali upaljačima i telefonima sa upaljenim blicem.

Posle svežijeg programa, usledio je povratak staroj školi, koju je ovom prilikom predstavljao Škabo iz Beogradskog sindikata. Predstavivši se mlađoj ekipi na titularnoj „Škabo Maestro„, oplemenjenoj dodatnom bas artiljerijom, kultni MC je uveo priču u hardcore hip hop vode, čega se držao od početka do kraja. Fantastično iskoristivši priliku, po završetku trake je, uz pomoć ekstatične publike, najavio prvi album Sindikata posle 13. godina, Sindikalno proleće, odmah se potom davši u očajničku agresiju na „Vuk vuku nikad čovek“ i kolaborativnoj stvari sa DJ Silentom (LTDFM, Kragujevački odred), „Mali brate“ – pozivu za buđenje reperima koji kroz svoju liriku propagiraju nezasiti komercijalizam i negativnost.

Iako brada i duga kosa jasno svedoče o prolaznosti vremena, Boško je godinama kasnije tvrd na rečima, antemičan i politički oštar, kao da je sam početak 2000-ih. Publika, naročito mlađe generacije, očigledno su, sudeći po ovacijma, u njegovoj poruci prepoznali nešto posebno, pozdravivši ga dok je prepuštao scenu Psihoaktiv tripu.

„Nema šta da se predstavljamo – svi znate ko smo!“, povikaše u glas novobeogradski trojac, bez pauze se upustivši uz pratnju tvrdih 808ica u spiku sa najnovijih singlica „Ril“ i „Z me Z te“. Ako se većina izvođača sa domaće trep scene ne stidi praćenja mejnstrim trendova ove podvrste južnjačkog hip hopa, poreklom iz Atlante, Triperi se drže njegove izvorne, tvrdokorne varijante, koja je dobrano protresla celu halu obimnom basinom.

Naravno, nisu zaboravili ni svoje old school poreklo, te je duplo tvrđa „Skanija“, na sveopšte zadovoljstvo, progrmela dvoranom ubrzo potom. Kiselkast G-funk portamento pratio je ekipu dok je veličala biljku neraskidivo vezanu za hip hop kulturu, dok je publika složno mahala i pomagala grupi da uživa u zamišljenom dimu. Izvozavši ostatak seta trakom „Tike“ i bounce ritmom (inače, prilično retkim na domaćoj sceni) na „Tu smo“ uz drugarsku pomoć Smoke Mardeljana, koji je izleteo iz bekstejdža kao tornado, momci su se bez puno pompe pozdravili davši prostori legendi, koja je ovu priču dovela na nivo gde je danas.

Izbor reči nije slučajan jer, uprkos čestim kontroverzama i skretanjima u komercijalniji zvuk, Juiceov opus – pre svega album grupe FullMoon, Na nivou, zajedno sa serijom kultnih Hiphopiuma, – predstavljaju obavezno štivo, kojim se upisao u anale domaćeg hip hopa. A to da je majstor svog zanata pokazao je setom koji se doticao svega, od savremenog trepa na „Ti me mrziš„, do njegove preteče, tj. dirty south varijante na traci „Robija„, ali i socijalno svesnih numera poput „Tako je kako je„. Važno je primetiti da je ovaj kratki ekskurs kroz istoriju hip hopa proveo uz pratnju sopstvenog hype mana, što je još jedna tekovina rep kulture, koja je danas izuzetno retka.

Iako korišćenje pozadinskih traka koje, bar na papiru, služe da MC-jev glas zvuči punije, sasvim suprotno, uglavnom najviše naškode nastupu, u slučaju Juicea kontrast između mladalačke energije originalnih snimaka i živog, prekaljenog deliveryja rep-veterana u kojeg je stasao, služi kao demonstracija puta koji je prešao, doslovno – od blata do zlata. Pa iako mu je dobar deo repertoara činio savremeniji trep, bolan prekid mlade ljubavi na traci „Navika„, i oda Džoniju Rackoviću na stvari koja nosi njegovo prezime, poslužili su kao dobar podsetnik da mu venama ipak teče stari dobri boom bap – životna esencija starog uličnog zvuka.

A sada, idemo waaaay back… Besmrtni trojac – da podsetimo, „živ je Moskri, umro nije!“ – Prti Bee Gee morali su da zakuvaju atmosferu svojim disco rap klasikom „Cigging„, za slučaj da je neko u publici pomislio da bar na trenutak sklopi oči. Za Mikrija i Eufrata, cela ova priča je jedna velika „Počasna turneja“ koja krši sva pravila vreme-prostora i gde srce kuca „Tika taka“ u ritmu semplovanih fanki brejkova, koji odzvanjaju u večnosti kosmosa.

Kolektivni hajp na vrelom beogradskom asfaltu uveličao je bitmejkerske finese na stvari „Državna kombina“ do nekih potpuno megalomanskih proporcija, napravivši od nje jedan pravi gangsterski power-trip. U nešto savremenijem obličju, trčali su preko kloparajućih hetova na „Muri me jurija„, praćeni viklerovskim dezorijantisanim pojanjem, a zatim, kao pravi psihonauti beogradskog džank-fanka, ovi „Talenti u mozak“, izrokali su svoje najtvrđe hitove pod budnim nebeskim okom najjačeg MC-ja koji je hodao Srbijom. „The Best of pičketine“, „Druga pesma“, ili narodski, „AirMax“, i naravno neizostavna hitčina, „Sex, gudra, Prti BG“, zaokružili su jedan od najboljih setova večeri, koji po difoltu ulazi u istoriju.

Ali, šta se to dešava? Sirena? Opsadno stanje?! Rep-nuklearka nije časila časa, jer je na scenu uleteo heroj lično, Smoke Mardeljano, spreman da zakolje bit u najkritičnijem trenutku, to jest, „Policijskom času“. Ako je „Definicija MC-ja“ da bude tvrdokorni razbijač koji u 21. veku rešeta matrice jače nego očevi osnivači koji su ga inspirisali, onda se ime Miloša Stojanovića može upisati u arhive pored drugih velikih glasnika ulice, zasluživših tu titulu specifičnom poetikom i autentičnošću.

Svaki slog, razgovetan. Svaki bit, olovan. Ratnik svetlosti, koji zvuči kao da izlazi kao pobednik iz najdubljih krugova pakla ne mora da preko DJ Silentovog bita nagađa da li „I dalje slušaš„, jer on to zna – čitajući sa usana i iz srca armije fanova, mnogi od kojih su ove večeri sigurno došli da vide i čuju samo njega. Lirički „Masakri“ su neizostavan deo svakog njegovog nastupa, a i ovaj nije bio isključenje. Naravno, emotivna kulminacija morala se desiti uz svetla upaljača i očajničko skandiranje Smokeovog imena od strane zapaljene publike – jer „To je Rep„, na kraju krajeva. Ali, pre toga, MC je nanizao numere mahom sa poslednjeg albuma, Neka teče, stigao da zaplaši i sve one koji se pronalaze u „Kućni psi“, prosuo konkurenciji iznutrice na chicano bengeru „Livin la vida loca“ uz pomoć el jefe Mikrija lično, i sahranio jedan žanr na „Umro je trep„.

U ovom drugom zadatku pomogao mu je, pored mase, i drugi počasni nosilac ključeva grada Čada, Ajs Nigrutin, koji će, po završetku seta svog brata po albumu dobiti pojačanje u vidu Timbeta i Sky Wikluha – ostatka kultnog trojca Bad Copy. I ovde zaista ne vredi preterano trošiti reči. Svaka pesma na listi je bila andergraund hit zahvaljujući inherentnoj harizmi ove trojice baraba, koji su svojim prisustvom zauvek zasenili bilo kakve druge pokušaje komičnog hip hopa sa suptilnom kritičkom oštricom.

Bilo da vam je potreban lament o nemogućnosti nabavljanja piva „Posle 10“ – a ipak su ga na kraju nabavili, sudeći prema, idealnoj za stiskavac, „Ljubav ili pivo“ – storija o Ajsovom putovanju kroz kosmos, gde je imao priliku da se upozna sa vanzemaljskom florom i metalik roze faunom, ili pak jedno brzinsko drum’n’bass punjenje baterija u Wikluhovom izvođenju, sve je bilo na mestu. Mali anahronizam u vidu svojevrsne analize fenomena popularnosti izvesnog kanadskog tinejdž pop idola, i batina od pesme „Esi mi dobar“ su, zajedno sa drugim hitovima, vodili do završnice „Metalac„, gde je Wikluh kanalisao svog unutarnjeg Zacka de la Rochu kroz jedno rezolutno „Motherfucker!„, a Ajs zaokružio stvari dirljivom, iako pomalo prljavom arijom.

Ostavivši svoj nastup za kraj kako dolikuje pravim domaćinima, BIGru i Paja Kratak, valjano su odali poštovanje celom hoodu sa svojih desetak feel-good gengsta boogie numera. Preko bitova koji nose BIGruov specifični G-funk pečat, opisali su kako stvari teku „Svaki dan ceo dan“ na Medakoviću, gde su „Sketba i vutra“ svetinja, i svi se osećaju dobro uprkos tome što je „Struggle Everydayo„, kako nas podseća u refrenu glas Vuka Starinca.

Naravno, nikad življa publika nije ostala uskraćena ni za tamniju stranu uličnog života; „‘de su pare, de su moje genge?!“, preteći pita Bogi Batina, vlasnik izdavačke kuće AU, verni producent i „treći član“ grupe, kojem je ovo već drugo gostovanje za veče, dok medakovačka banda kupi svoj lirički reket, nakon što su, istog jutra, „bacili sto sklekića“ na haslerskoj „Brigidi bauns“. No, nemojte misliti da su ova dvojica „Ćabrala“ u istom košu sa drugim površnim reperskim glavama, koje misle samo o lakom novcu, ženama i nasilju. Svaki korak koji su do sada napravili, sve rime, spotovi, gubici i ulaganja vodili su do ovog trenutka, kada su pesmu-pozdrav, „Vidimo se posle„, posvetili svojim prerano otišlim drugarima iz kraja, uz hiljadu bliceva i upaljača, koji su goreli u unisonu.

Uz sve viđeno i preslušano, gotovo ne postoji sumnja da će festival biti serijalizovan, ali čak i da se to ne desi, o njemu se već sada može govoriti kao korenitoj prekretnici u istoriji domaćeg hip hopa. Kultne face andergraunda na bilbordima posred prestonice, numere stare više od 15 godina, koje zvuče sveže, kao da su snimljene juče i, što je najvažnije, more ljubitelja hip hopa – svi ovi elementi su se, decenijama kasnije, spojili u jednu proslavu domaće hip hop kulture, zahvaljujući naporima BIGrua, Paje, svih ostalih izvođača, i neumornog osoblja, na čemu ćemo im, kada se prašina slegne, tek biti zahvalni.