Sve je te veceri bilo sjajno, osim same zavrsnice kada je trebalo da se vratim kuci, a auto mi se pokvario i totalno crk’o. Ali vratimo se onim lepsim stvarima kojih je te veciri bilo na pretek. Sa Brankovicima iz Alogie sam stigao u SKC oko 18 sati. Nekako zajedno sa nama u hol su pristigli i Joacim Cans i Anders Johannson, pevac i bubnjar Hammerfall-a. Tu je bio i basista Magnus Rosen. Slikali su se sa svima koji su se tog trenutka tu zatekli.

Krenimo sa svirkom. Na The Poodles smo zakasnili jer smo radili intervju sa Krokusom. I cinimi se da nikada necu moci da prezalim tih prvih nekoliko pesama. Ko zna da li cu imati priliku da ih vidim ponovo. Poodlesi su u pola sata odsvirali pesme sa debi albuma Metal will stand tall (koji je dobio odlicne kritike i recimo da je na sajtu Melodic rock usao u prvih 5 albuma za 2006. godinu). Cula se i nova pesma Get up i naravno za kraj Night of passion – pesma sa kojom im je za malo izmaklo finale Evrovizije. Mozda je tako i bolje jer pitanje je da li bi Lordi pobedili da su ucestvovala dva HM benda. Ipak, oni koji su ih prvi put culi veceras bili su prijatno iznenadjeni. U pitanju su odlicni muzicari koji fino kombinuju melodicni glam, hard i heavy metal. U svakom slucaju voleo bi da ih vidim ponovo.

Posle 15 minuta pauze stizu svajcarci – Krokus. Njih cekam vec vise od 20 godina. Ovaj bend je 80-ih imao mnogo uspeha, ne samo u Evropi, vec i u Americi, a bogami i kod nas. Zapoceli su sa (po meni neocekivanom) Heatstrokes, sa albuma Metal rendez-vous iz 80. godine, na kome je maltezanin Marc Storace debitovao kao pevac Krokusa. Zatim su usledile pesme sa novog albuma Hellraiser – naslovna i singl Angel of my dream. Pa onda prelaze na stare, proverene stvari – Rock’n’roll tonight, Easy rocker i Rock city (uz povike – da li je Beograd rock grad!?!) i konacno nesto sa legendarnog albuma iz 83. Head hunter – predivna balada Screaming in the night i u to vreme veliki hit Eat the rich. A na kraju 50-ominutne svirke (jer za toliko su placeni) Head Hunter. Furiozni pocetak duplo-bas-bubnjarske deonice. Jedna od retkih i retko dobrih te 83. godine. Svi HM bubnjari su se tada lozili na taj uvod. Ovoga puta za bubnjevima je ex-Accept, UDO i Running Wild – Stefan Schwarzmann. Kakav kraj. Ali i zamerka – gde su dva najveca hita: Midnight maniac i Stayed awake all night? Mozda su ih cuvali za bis? Medjutim, mladjana publika nije bila raspolozena za jos, a nas matorih, koji se secamo kako su ovo bili veliki hitovi i kako su cesto emitovani na jednoj nasoj rock stanici, bilo je ocigledno malo. I tako se sve zavrsilo.

Posle nesto duze pauze, oko 23h, stizu zvezde veceri – Hammerfall. Krenuli su sa naslovnom aktuelnog albuma – Treshold. Zatim hitovi – Riders of the storm i Legacy of kings. Uz Rebel inside pomenuli su sve koji ih ne vole. Andersov solo na bubnjevima je bio kratak ali efektan, uz dosta jazziranja (primetio sam i na tonskoj probio da je isprobavao neke jazz varijante). Posle Renegade i Let the hammer fall sledi Oscarov gitar-solo (iznenadjenje – zapoceo ga je sa rifom pesme Accept-Balls to the wall). Tu je i neizbezna gitarska bakljada. Joacimova komunikacija sa publikom je odlicna. Od njega bi ovaj deo posla mnogi trebalo da uce. Takodje, primecujem da se roudiji, pored toga sto rade svoj posao i pomazu muzicarima, odlicno zabavljaju i pevaju sa bendom i publikom. Zvanicni deo koncerta je zavsen posle sat i po. Niko nije ni sumnja u bis. A dodatnih 15 minuta pocinju sa Natural high, pa balada Glory to the brave. I ocekivano za kraj Hearts on fire.