Nakon pet beogradskih svirki u organizaciji kolektiva Hali Gali, novi lajnap izvođača (među kojima su Benzin021 i Kene Beri čije nastupe nažalost nismo stigli da uhvatimo) priredio je juče uveče program za svačiji ukus u prostorijama SKCNS Fabrika. Predominantno gitarski orijentisan festival je, što je za svaku pohvalu, ovoga puta ugostio i umetnike iz hip hop/trap miljea, što je doprinelo tome da veče protekne ne samo u mlaćenju glavama, već i dizanju hajpa besnim bitovima i drugim hedonističkim zadovoljstvima.

Iako ovo sve zvuči dobro na papiru, u praksi, jedna izuzetno iritantna činjenica učinila je da događaj, pogotovo njegov rock deo, umesto uzbudljive vožnje, liči na neku strmoglavu jurnjavu po krivom, loše asfaltiranom drumu. Za čudo, za to nije kriva žanrovska raznorodnost – jednostavno, svi izvođači su, u tom pogledu, bili toliko divergentni, da je činjenica što nakon post-rockera nastupa treperka bledela u sveopštem šarenilu. Ali kad smo već kod toga, upravo je prve, trio poznat kao Frakhtal i najviše osakatila zloćudna i nemilosrdna – mikrofonija.

Njihov instrumentalni set, mahom sa debija Plima, bio je izveden vrhunski, i dosta bi se vremena moglo utrošiti na približavanje toga kako je i zašto uvođenje progresivnih i tvrđih elemenata u post-rock trećeg talasa, koji je naše dvorište uz par izuzetaka, preskočio, važan potez u razbijanju monotonije i stagnantne jednoličnosti žanra. Ali iako su to demonstrirali barem onima koji su stajali najbliže sceni, činjenica je da je više od polovine nastupa proteklo u znaku borbe vodeće gitare sa fidbekom i basom koji je bio gurnut previše „napred“ u miksu.

Srećom, na kraju dana, raduje sama činjenica da je pred nama nastupala ne hiljadita crescendo-core kopija Explosions in the Sky, već originalni mladi sastav kojem se ne sedi mirno ni u post-metal, ni u striktno progresivnim vodama. A u pogledu melodijskih hukova, već jedan izuzetno dinamičan i zarazan rif iz njihove najbolje stvari „Vir“ bio je dovoljan da sugeriše kako je bend našao nešto dobro i, najvažnije, svoje.

Sećate se pomenute treperke? Micka Lifa je u pratnji svog producenta Thicc Boija (iz Kite i Jaja Prod. ekipe) reprezentovala domaći teren mahom trep bengerima. Dinamična, okretna i tvrda na sceni, ali isto tako i neverovatno iskreno emotivna u pogledu oduševljenih reakcija publike, Micka je uz tresak 808-ica prikazala svoj brutalan izgled, čvrst stav, opasnu narav i nepokolebljiv ženski bunt.

Lirika o seksu, buksnama, dve „Kardio“ sesije, ali i interesantna digresija u vidu trake domaćeg techno producenta Mike Technike razmrdili su čak i najokorelije alternativce, iako se čini da je pozadinska vokalna traka na trenutke nadjačavala njen glas, i stvarala nepotreban utisak „takmičenja“ treperke sa samom sobom.

No, iako nije bilo odrađen „na sirovo“, nastup je obilovao visokim momentima, od kojih je najsjajnije blistao onaj sa trake „Dunja“ – boom bap numere starog kova, koja joj, ruku na srce, leži daleko bolje nego već hiljadu puta viđen treperski hajp. Bilo bi interesantno čuti kako jedan ovakav vokal zvuči u tom izdanju, u formatu celog albuma. Nadamo se, otom potom.

Iz novosadskog geta pravo u – pradavnu šumu? Kosmos? Možda oba istovremeno? Sve u svemu, bilo je za očekivati da će teško objašnjiva estetika i bajkovit zvuk beogradske četvorke KOIKOI biti vrhunac večeri, a to je postalo jasno već od prvih trenutaka magične numere „Krinolina“, i njenih živih vokalnih harmonija.

Ekstatični, osvežavajući zvuk, koji je bend razvio na svom, za sada jedinom albumu, Pozivi u stranu, uživo zvuči bogato, ali nikada suvišno ili porazno. Bistri tokovi gitarskih melodija, kao i vibrantni, distorzirani delovi, zajedno sa sugestijom folk-motiva u višeglasnim vokalnim deonicama, utoliko su bogatiji zahvaljujući fizičkom prisustvu članova na sceni – slučajnosti nastupa i interakcija sa publikom su ono čime frontmen, Marko Grabež, naročito dobro vlada.

Počevši dovoljno pitomo, poigravanjem s publikom na obodu scene, i dizanjem gitare u vazduh, kako bi klizanjem po žici proizveo zaglušujuću buku, Marko je – uostalom kao i njihova muzika – bio skoro nadohvat ruke, ali do kraja drzak u svojoj neuhvatljivosti. Eskalirajući postepeno, u skladu sa hitnošću stvari „Ogledalo je zrcalo“ i „Hangar“, prilazio je, vrteo krugove na sceni i mamio prisutne da mu pomognu u svom zadatku.

Kada je, međutim, došao red na psihodeličnu „Hrast“, mistični trenutak tajne zakletve protagonista teksta opet se izgubio u gustom sloju mikrofonije koji je, barem naizgled, zatekao i članove benda, ne sprečivši ih da ipak naprave šou kakav dolikuje bendu njihovog kalibra.

Međutim, pravi elektronski kraut-spektakl nije svoju kulminaciju doživeo ovde, već na eksplozivnoj „Misisipi“ – zasigurno, jednoj od najboljih domaćih rock pesama u poslednjih deset godina – koja je počela sporim usponom, uz instant prepoznatljiv zvuk zvona. Ma koliko puta se subjekt žalio na to kako „nema ton“, čini se da ova deonica nikada ne može dosaditi – barem dok se stvari konačno ne zahuktaju, i nakon par minuta krene karakteristično opojna i tonski primamljiva klavijaturska deonica Ivane Miljković.

Ne mareći za ogradu, Marko se u samoj kulminaciji našao na ivici, i hrabro skočio u sam centar podijuma, u nameri da izbriše granicu između benda i posmatrača. Skačući u besnilu atonalne svirke, a zatim stavši na kolena u momentu spuštanja intenziteta, on je, napravivši od publike pravu malu kongregaciju, ubrzo zatim sve ponovo podigao na noge jednom intenzivnom gitarskom eksplozijom, vrativši pesmu na originalni, antemični kolosek. Ubrzo zatim, nazad na bini, koncert je kulminirao jedinstvenim prizorom – Marko se našao na kolenima pred basistkinjom/vokalistkinjom Emilijom Đorđević, svirajući u zanosu poslednja ponavljanja svojih delova. Ako ih ovaj električni šou nije zauvek zacementirao kao jedan od najboljih bendova u regionu trenutno, ništa drugo i neće.

Pisati o sjajnom Vizelju, inače, jednom od organizatora celog događaja, na osnovu samo tri numere, koliko god one bile eklektične i pune energije, zaista ne bi bilo fer. Ipak, o tri nastupa koje smo imali priliku da vidimo u okviru ovogodišnjeg izdanja festivala, utisci su i više nego pozitivni, iako je tehnička realizacija, konkretno u pogledu zvuka, mogla biti mnogo bolja. Uprkos tome, ovogodišnji Hali Gali predstavljao je raznovrstan provod koji će se, postoji nada, ponoviti i sledeće godine.