-

Glasnici umornih gradova – Ploho u Elektropioniru

Ploho Elektropionir
foto: Izabela Milanović (@milanovicisabel)

U određenim krugovima, neretko vlada mišljenje da post-sovjetska muzička scena pati od prezasićenja post-punkom – Brandenburg, Human Tetris, rani Буерак (Buerak), Molchat Doma, Сруб (Srub), kao i mnogi drugi bendovi revivalističkog novog talasa učinili su da osamdesete ponovo zažive na način koji jedni sagledavaju u logičnom i prijemčivom kontinuitetu sa tradicijom, dok ga drugi smatraju derivativnim u odnosu na minulo „zlatno doba“. Zaista, izloženost sličnim bendovima dugi niz godina učinila je da novina ovog zvuka izbledi, pogotovo kada se uzme u obzir priliv novih, mlađih projekata, čiji pokretači nisu još bili ni rođeni u vreme kada je stari post-punk bio u samom jeku.

Zahvaljujući ovome, odnos naročito ruskih slušalaca sa ovom vrstom muzike se pretvorio u svojevrsno odvajanje kukolja od zrna, gde se na deset osrednjih, nađe tek jedan bend vredan pažnje. U kontekstu ovoga, pored gorenavedenih, Ploho predstavlja redak primerak post-punka koji i danas zvuči autentično, ne prezajući od referenci na svoje idole ali, što je najvažnije, dajući i svoj originalni doprinos koji ih izdvaja iz večno rastuće gomile osrednjih projekata. Kako bi to dokazali večeras, tokom druge po redu svirke u Elektropioniru, izdvojili su vremenom proverene hitove iz svog repertoara, ali isto tako i nove pesme sa svežeg albuma, koji već sada prikuplja mahom pozitivne kritike.

Ali, pre toga, svojom listom od 4-5 pesama, plus jednim desetomiutnim post-punk jamovanjem, lokalci Izleti su pokazali svoju psihodeličnu interpretaciju „ruske škole“. Potrebno je naglasiti, da Ploho jednostavno nisu mogli da pronađu bolju, prikladniju predgrupu, te da je pravo čudo da se ovako dobri projekti kod nas pojavljuju iznenađujuće retko. Bacivši veo guste mrakčine u maniru Rostovljana Утро (Utro), Izleti su ime koje zaslužuje mnogo više pažnje, i fino longplej izdanje na nekom renomiranom indie lejblu.

Ploho Elektropionir

Kada su, bez nepotrebnih spektakularnih uleta zauzeli stejdž, Ploho su odmah počeli sa upoznavanjem izuzetno brojne publike sa svojim sivom perspektivom, za šta je poslužila nova uvodna stvar, „Занавес“ („Curtain“) – spora i valovita, slična nekim mometnima iz repertoara The Cure, ali obogaćena klasičnim post-punkerskim baritonom frontmena Viktora Užakova.

Uvod je protekao glatko, izazvavši gromoglasan aplauz, odmah zatim prešavši u srednji tempo singla s poslednje ploče, Магнитофон“ („Recorder“). Dok je ritam mašina, koja bendu verno služi umesto živih bubnjeva, ravnomerno kucala, a nostalgičan tekst o cikličnosti svih ljubavnih stremljenja podsećao da će se jednog dana sve ponovo obrnuti, vazdušaste klavijature Igora Staršinova su podržavale skromnu ali definisanu bas-liniju Andreja Smorgonskog. Linija progresije se nastavila još jednim blagim ubrzanjem, prešavši na pesme iz starijeg repertoara, kada se na refren prve „Бриллианты не навсегда“ („Diamonds Aren’t Forever“), zakačila desetina fanova kako bi pomogla Viktoru.

Usporivši stvari na „Город устал“ („The City Is Tired“), bend je zaokružio sve do sada rečeno jednom dosta negativnom vizijom, gde su stanovnici titularnog usnulog grada izjednačeni sa dronovima, koji gutaju ono što im servira državna televizija, jureći zauvek nedostižan smisao. Melanholična, melodijska eksplozija koja prati svaki prelazak iz strofe u, kao namerno, hipnotišuć i repetitivan refren, nedvosmisleno objašnjava zašto se pesme Ploho zarivaju duboko u sivu masu slušalaca, ne dajući mira danima kasnije, i svojom zaraznošću prosto terajući na beskonačno pevanje u bradu.

Kao bežeći jedan od drugog, hetovi su na apologetskoj i očajničkoj „Прости“ („Forgive Me“), „skakali“ iz desnog u levi zvučnik, potcrtavajući osećaj nedovršenosti i konstantnog izmicanja, koji je zajedno sa kratkom pesmom, nestao jednako brzo kao što je i počeo. Pesimistična lirika nastavila se na traci Танцы в темноте“ („Dances in the Dark“) koja, uprkos brzom, konstantnom ritmu i fokusiranoj melodiji, govori o tome kako „igranje“ uz pesme koje nisu „one prave“, čini da život izgleda kao jedno teturanje po neprohodom mraku.

Naravno, ni sive post-sovjetske realije nisu sposobne da u pojedincu uguše jednostavnu potrebu za zajedništvom i pripadanjem, koja je ispoljena u gromkom vapaju „Оставайся со мной(„Stay With Me“), kojim je Viktor očajnički dozivao nekoga, da sa njim podeli neminovni strah. Britki retro-synth ga je u stopu pratio, učinivši da pesma zvuči kao pravi omaž starim bendovima koji su nekada vladali sovjetskim undergroundom.

Uprkos tome, postoji mnogo načina na koji se slična stvar ili raspoloženje može prikazati, i „Пустота“ („Emptiness“) postavljena na netipičnom za bend beatu, koji bi pre mogao isplivati s nekog miksa britanske elektronske scene 1990-ih, odsustvo nade ilustruje uz minimalan ritam, i sa akcentom na duboki vokal. S druge strane, „Строительный кран“ („Construction Crane“) je tipična, istočnoevropska post-pank vrtoglavica o nedaćama proletera, koji uzalud traće živote u besmislenom radu, i nalaze jedinu slobodu u smrti.Ploho Elektropionir

Dok se u opštoj larmi gube mnogobrojni zahtevi specifičnih pesama i drugih komentara publike, „Замыкание цепи“ („Closing of the Circuit“) počinje da zakiva bend kao poštovaoce lika i dela tragično poginulog Viktora Tsoia, legende ruske rock-kulture. Od klavijatura o koncu pesme, preko dinamičnijeg aranžmana ritam sekcije, pa sve do specifičnog razlaganja slogova u refrenu, Viktor je, barem u trajanju od tih tri-četiri minuta stajao umesto svog preminulog imenjaka, graciozno nastavivši delo, započeto pre nekih četrdeset godina.

Iako im verovatno neće nikada biti oprošteno što su na mesto nove balade srednjeg tempa umesto „Ветер“ („Wind“), daleko najbolje pesme na albumu, odabrali „Если бы ты была морем“ („If You Were the Sea“), beznadežan, čežnjiv refren i tanana gitarska melodija su ipak nadoknadili ovaj propust, završivši pesmu podužom instrumentalnom sekcijom, gde su dominirali lelujavi gitarski efekti. A ukoliko je ova bila neposredna i sentimentalna, onda će sledeća, „Вера в прекрасное“ („Faith in the Beautiful“) dotaći teme svesnog sputavanja progresa od strane moćnika, akcentovanog višestruko ponavljanim glavnim stihovima.

„Добрая песня“ („The Good Song“), jedna od najstarijih pesama na repertoaru, ispunila je unapred Viktorov poziv zemljacima i prisutnima uopšte, da „viču dok su još uvek u mogućnosti“, podigavši još više i bez toga fantastično raspoloženje, uprkos mračnoj tematici kojom se bavi. Pesimistična slika društvene realnosti u izmučenim gradovima, koje je nagrdila jurnjava za kapitalom i medijski mrak, nacrtana je i na „Между нами“ („Between Us“), koja uprkos svojoj rezolutnoj ritam sekciji i obećanju zajedništva u refrenu, zvučala pesimistično.

Kako je ovo trebalo razvejati nečim pozitivnijim, nadu je ulila retko pozitivna „Молодость“ („Youth“), čiji antemični napev, podsećajući o tome da nikada nećemo biti mlađi i spremniji na delanje nego sada, delimično prepušten publici, koja je zadatak ispunila vrhunski, isprativši Viktora u korak. Njoj je usledila „Сердце получает нож“ („The Heart Gets the Knife“) zašavši na par minuta u naelektrisani dance-punk, i pričajući priču o neuspešnoj ljubavi.

Prezadovoljni intenzivnim reakcijama publike, Ploho su nas počastili „glavnim jelom“ sa svog bogatog repertoara, odlučivši, uprkos planovima, da sviraju svoj prvi veliki hit s istoimenog albuma, „Новостройки“ („New Buildings“). Ova apokaliptična numera, čije strofe lede krv u žilama svojim zlokobnim prisustvom, prerasta u visoko oktanski refren, gde rafal programiranih hi-hatova prati Viktorovo sejanje verbalne novogradnje u nedogled. Nakon par minuta predaha, atmosferu je ohladila ravnomerna Горький опыт („Bitter Experience“).

Još jedna stvar sa starog EP-ja, „Птица“ („Bird“), bila je verna starim dobrim coldwave tradicijama, i bila je verovato najsporijeg tempa na celom setu. Reverbiran vokal odjekivao je celim klubom nalik kakvom razglasu, dok u jednom trenutku, Viktor nije ispustio strašan urlik, koji je nekoliko puta odzvonio prostorijom. Dok u pozadini ide semplovana naracija na ruskom, potrebno je posebno naglasiti ulogu Danila Nikodinovskog, koji je večeras opet vrsno obavio ulogu tonca, učinivši da ceo set zvuči obimno i tmurno, bez ijednog primetnog tehničkog kiksa.

Ploho Elektropionir „Иди и смотри“ („Go and See“), još jedna u nizu Kino-likih pesama, poslužila je kao savršeni prelaz u zaključajk oficijelnog dela seta, zahvaljujući sporijem tempu i, reklo bi se, alarmantnom pozivu da gledamo prema budućnosti, koja je otvorena, ali će neminovno poći po zlu ukoliko se ne preduzmu potrebni koraci u borbi protiv represije, progona i otuđenja. A nakon nje, usledila je „oproštajna“, pop-drhtavica, „Не будем прощаться“ („We Won’t Say Goodbye“), koju je čak ispratila i skromna šutka.

Najslađe za kraj – „Закладка“ („The Stash“), iako standarno pesimistična, predstavlja dobar povod da se zapeva, što je ceo klub složno i uradio, dok su neki fanovi čak dobili priliku da u Viktorov mikrofon sami otpevaju deo refrena. Još jedan u nizu refrena koji se momentalno i trajno pečatiraju u malom mozgu, učinio je završetak ove dvodnevne post-punkerske fešte savršenim, dok su prisutni klicali ime benda kao jedan, nezavisno od nacionalne pripadnosti.

Šta budućnost ostavlja za ovaj sjajan bend je pitanje na koje ne postoji konkretan odgovor. Jasno je da bi povratak nazad kući posle turneje bio trnovit, i vrlo verovatno opasan, ali nada da će se vizija neke bolje budućnosti, koja se u njihovim pesmama može jasno iščitati između redova, i dalje postoji. Уверен, всё будет хорошо.