Jučerašnji, prvi, pravi hlado-kišni jesenji dan imao je svoju muzičku pratnju. Dakle, novembar je, vreme za kišu, temperaturu ispod 10 stepeni i Giant Sand. Zašto pustinjski bend na kišno vreme? Upravo kao balans, kao kontrast, kao smisao – jedino džinovski pesak može upiti svu vodu.
Pohod sa ciljem da pokupi kišu u Evropi, Giant Sand nije slučajno započeo u Srbiji, Beogradu. Imao je Howe Gelb ovde prethodne nastupe, u okviru peščanog sastava i kao samostalni umetnik, tokom kojih je ostvario prijateljstva sa beogradskim facama zaslužnim što su radio talasima trasirale put sastavu Giant Sand do srce beogradske publike.
Sasvim nonšalantno, držeći u ruci kesu iz sasvim poznatog lanca beogradskih pekara i u prisustvu odgovornog urednika programa, negde oko 20:30č, Howe Gelb obrisao je đonove svojih čizama o mermerni hol Dom omladine, prošetao se kroz, još uvek, razređenu publiku i otišao iza bine.
Činilo se to kao povod za navalu većinski sedih i farbanih glava u salu koje su uglavnom popunjavale mesta ispred bine, na koju su najlagodnije mogli i sesti, pa čak i za bubnjarski set jer zaštitna ograda nije postojala. A i zašto bi, zašto bi bilo šta stajalo između pokisle publike i pustinjskog zvuka Amerike.
Dva udarca u bas bubanj, poslednja provera ili poziv za one na šanku ispred da se presele na šank unutar sale i snop uperen u Gelbovu gitaru obešenu o rame, koje je pored košulje, prekrivala i kožna jakna. Dug instrumentalni uvod i najednom jeza – „Shiver“.
Something’s in the water
Prvih stih je rekao sve. Ova neobično tvrda izvedba razbila je melanholiju kojom odiše studijski snimak, izazvala prvo odobravanje publike i poručila – Ovo je rok koncert, biće sirovo, tvrdo, meko i dinamično.
Tako i beše. Već posle dve pesme, Nick Augustine zavrće rukave, kako bi imao više manevarskog prostora na svom šestožičnom basu obešenom o njegovo desno rame, prilično neobično za jednog desnorukog svirača. Kamufliran ispod šešira, naočara, brkova i dugačkih nesvakidašnjih kika, ležao je Nickov osmeh, znao je šta sledi – „Tumble and Tear“. Iako je Howe podelio sa publikom nedoumicu da li će se setiti pesme, isprašili su „Tumble and Tear“ kao da sutra nema, a Amerikana se pretvorila u najmanji klub.
Gologlav, nešto duže sede kose, Howe je igrajući nešto sporiju pipirevku po svom pedal bordu pravio vrlo odmerene dinamičke skokove u pesmama, držeći bend u prirodnom balansu. Čas je gitara režala u Neil Youngovskom maniru prilikom izvedbe „Moon over Memphis“, a čas je bila tiša od zveckanja limenki dok su zadovoljni posetioci i posetiteljke nazdravljale svom heroju.
Tiši gitarski delovi bili su zaduženi da dočaraju važnost i odaju poštu Gelbovom prijatelju – Raineru Ptaceku. Čak tri Rainereove numere – „The Farm“, „Worried Spirits“ i „De-Railed“ izvela je trojka sa scene, pružajući priliku Tomu Larkinsu za bubnjevima da pokaže da zna svirati svedene pratnje četkicama. Samo odabrani muzički autoriteti su dovoljno sigurni u svoje stvaraleštvo, a opet dovoljno slobodni, zdravo misleći da žele i mogu na čas zapostaviti nepregledni opus svojih pesama i odsvirati nekoliko tuđih, te je pored Rainerovih odvirana i tradicionalna „Wayfaring Stanger“. Upravo za takve, mirnije pesame, Howe je koristio delay iz svoje zvučne palete čineći da misle otplove dalje od svakodnevnice i učine trenutak uzvišenim.
Zagrejan, Gelb u nekom trenutku skida svoju kožnu jaknu, ali stavlja kačket, te po priznanju onih sedih glava – počinje da liči na sebe. A da bi svoju sliku i lik upotpunio, pozvao je na scenu svoju ćerku, zlatokosu Talulu Gelb. Zauzevši centralnu poziciju na bini, poziciju glavnog vokala, Talula je predstavila svoj tanan, visok, mio glas, koji se fino kombinovao sa glasom njenog tate u numeri Jona Prinea „Summer’s End“, još jednom mirnom, oslobađajućom numerom kojom je porodica Gelb izražavala slobodu svoje misli koristeći se tuđim stihovima.
Kad već liči na sebe, Howe sa Giant Sandom vratio se pesmama u svoju tvrdu, tenzičnu rok ekspresiju, koja je dobro dinamički funkcionisala sa mirnijim pesmama. Način izvedbe, povremena distoničnost tonova, paleta različitih zvukova, preciznost, odmerenost reči, te solo tačke svakog od članove trojke, uz vrsno žensko vokalno izvođenje izmeštalo vas je iz prostora i vremena i smeštalo u paralelni univerzum u kojem se nalazite u grandž kabareu, koji ne liči na kabere, onaj koji ste videli na filmu, ali ste sigurni da je koncept upravo taj.
Naglo skidanje Howeove gitare, bis, brzi otpozdrav podignute ruke i kratko Zdravo (uz dobro savladano to tvrdo „r“, prim. aut.) vraća vas u ovaj univerzum i sve postaje sivo, kišno, jesenje stvarno.
Svetla ogoliše publiku, redari počeše da rade svoj posao, ali utisci i osmesi se nisu mogli ometi. Sporo izlaženje iz sale je govorilo da se nikome ne ide nazad na kišu i zimu, međutim peščani sat strpljenja redara je iscureo.
Nazad na kišu, ispred, na platou Milana Mladenovića dominantna misao bila je – Uh, bokte, jesen.
