-

Futurističko remek-delo „novog Radioheada“ – Prvi nastup benda The Smile

The Smile, Tom Yorke
„The Smile – Dreamstage live“

Osećaj koji su ljudi imali nakon što su izašli iz bioskopa kada se prvi put prikazivala Odiseja u svemiru je vrlo verovatno slično onome što je The Smile izveo na svom prvom koncertu. U glavnim ulogama ovog futurističkog događaja bili su Thom Yorke, Johnny Greenwood i Tom Skinner. Ceo događaj je režirao Paul Dugdale koji je već imao uspeha sa izvođačima kao što su The Rolling Stones, Adele, Coldplay i Ed Sheeran. 

Prvo što vidiš – tama. Crno da ne može crnje. Čuje se mešavina glasova u pozadini i malo po malo eto svetla koje pokazuje obrise instrumenata. Neonske šipke se pale i formiranju oblik džinovskog kaveza. Njihovim isijavanjem pojavilo se i more glava od kojih su dopirali glasovi. Bile su svuda, gde god da je kamera otišla bilo ih je još i još i još. Ovo je bio i prvi i poslednji put kada smo ih mogli jasno videti. U narednih sat vremena teklo je jedno malo remek-delo. Ne samo muzičko, već i filmsko. 

Od početka do kraja svaki trenutak se borio za svoju savršenost. Kao kada ludi naučnici u filmovima skapiraju da nešto nije u redu sa njihovim – već poprilično dobrim lekom, rešenjem… čime god, i onda zarone u potpuno ludilo beskonačnog traganja za savršenim. Svaki aspekt nastupa, od kamere, preko osvetljenja, do svakog tona, činio je da se prosto zapitate “Kako je ovo live? Nema šanse”.

Kamere su letele sa svih strana, obilazile pun krug oko bine, odozdo, odozgo, krupni kadrovi, široki kadrovi… Neonske šipke koje su se pojavljivale poput lightsabera menjale su boje od pesme do pesme. Poput nekog mračnog Star Warsa u kojem Hans Zimmer zvukom čini da i najobičnija scena ima težinu. Kavez kao da je bio izvan svog vremena, a u isto vreme i mesto za odmor i punjenje baterija

Nakon solo karijere i benda Atoms for Peace, bend The Smile je novi projekat Thoma Yorka. Kao što to obično biva, gde god da uplete prste to mora da miriše na Radiohead. Tako je i bilo. Poslednji album “A Moon Shaped Pool” maltene je dobio svog starijeg brata koji pomalo vuče na “Amnesiac”, ali “Amnesiac” na drogama – teškim drogama. Kao da je neko uzeo “You and whose army” usporio je maksimalno, pomešao sa nasumičnim pesmama u kojima se može čuti pevanje Thoma Yorka i ubacio neki misteriozni dodatak.

I da izuzmemo muzički aspekt, Radiohead se mogao doslovno videti – ponašanje Thoma na bini, koji izgleda kao da se konstantno smrzava i savija do klavira dok mu ramena ne dodirnu dirke, i Greenwood, koji je bio bosonog ceo koncert, svirao pet instrumenata odjednom i premeštao “neke kablove” na modularnom sintisajzeru. U jednoj pesmi je čak svirao harfu i klavir istovremeno i pored toga odlazio do laptopa. Klasični Radiohead. Toliko su se smenjivali sa instrumentima da ima manje rotacija na regularnom odbojkaškom meču.

Da zaokružimo, The Smile je upravo ono što se i moglo očekivati – još jedan “mali Radiohead” sa svom čudnošću koja je nezaobilazni deo tog paketa. Teško da je moglo i da bude drugačije kada su tu Yorke i Greenwood. I za njihove fanove ovo je lista pesama koju će sigurno slušati u nedogled. Međutim, oni koji to nisu, verovatno nisu još “spremni” i teško da će im se svideti. Baš kao slučaj sa Odisejom u svemiru, imamo dve grupe publike, onu koja će da se zalepi za The Smile i onu kod koje će biti potrebno vreme da se muzika prihvati. :)